Užice sa algama

Bizarno, zar ne? I ja volim etno-ekologiju, plus rakija i beli mrs, ali uvek sam više voleo da neko pomene Užice u drugom kontekstu. Ako baš ne može da se seti velikog psihodeličnog post pank benda „Koherentni konji“, onda bar u smislu kako je o ovom gradu, pomalo naivno, pisao moj kolega Zoran Jeremić: On je mislio da će sutra turisti šetati Užicem kao Džojsovim Dablinom, pa će zastati pored dvorišta u kome je odrastao jedini užički oskarovac Stojan Stiv Tešić, da će onda proći „Uskokovićevim prolazom“, koji je dobio ime po Milutinu Uskokoviću – tvorcu gradskog romana u Srba, pa da će onda tražiti mesto gde je bio Kasapčića most iz priča Ljubomira Simovića, pa da će onda prošetati do kafića „Bumerang“ gde je svraćao Svetislav Basara, a dugo posle tu je iznad šanka je stajala bicikla, valjda u čast „Fame o biciklistima“.

Međutim, jok. Užice se pročulo po ekološkoj bedi. Neispravnoj vodi i vazduhu toliko zagađenom da se sa zlatiborskog puta od smoga čak ne vidi ni lepotica kakva je „Lepa Brena“ – najviša užička zgrada, sa preko 20 spratova. Koja se inače nalazi iznad „Uskokovićevog prolaza“. Simpatičan je vic da zlatna ribica ovde ispunjava sve tri želje, ali samo pod uslovom da je ne vraćaš u Đetinju, već odneseš u akvarijum.

Duhovit je ovde narod: Kad se samo setim NATO bombardovanja. Ako izuzmemo legendarni NATO cilj „severozapadno od Užica“, aerodrom Ponikve, grad na Đetinji izuzev filigranskog rušenja gradske pošte i jednog releja, izgleda da nije posebno inspirisao NATO stratege. Uprkos fabrici municije ukopane u brdo na par stotina metra od centra grada, što je navelo Užičane da pokažu svoju sklonost ka imaginaciji. U tim teškim danima gradom su, valjda iz očaja, kolale razne nebuloze. Prvo su Užičani tvrdili da ih NATO „ignoriše“ zbog njihovog zemljaka Radomira Antića, trenera Atletika iz Madrida, odnosno zbog uticaja koji navodno vlasnik Atletika Hesus Hil ima na Havijera Solanu. Posle se pričalo da je general Vesli Klark u stvari Veselin Karaklić iz užičkog sela Bioska. Kada se čulo da su i u Valjevu (do kanonade na Krušik) govorili da „neće njih“ zato što Olbrajtova obožava poeziju Desanke Maksimović, Užičani su shvatili da nisu oni jedini skloni nesuvislim apstrakcijama. Vrcav duh i danas radi: „Ako je voda ovakva, kakva je tek rakija od algi?“

Izvor voda hladna, spas za ovaj poniženi grad – nekad diku i ponos SFRJ, stići će iz pravca Čajetine. Vojska gradi put za vodu i po tome će general Ljubiša Diković u svom rodnom kraju ostati verovatno mnogo više upamćen od prvog Titovog generala Nikole Ljubičića, koji je pomogao da se u njegovom rodnom selu Karan napravi OUR (Organizacija udruženog rada) Valjaonice bakra i aluminijuma „Slobodan Penezić Krcun“ iz Sevojna.

Ja sve nešto mislim da će Čajetina vremenom postati centar ovog kraja. Da će u dobrovoljnom „aparthejdu“ na Zlatiboru i do iznad Užica živeti „belci“, a u Užicu „crnci“. Kao i u dobrom delu Srbije gde se uspostavljaju nove podele koje nameće poluperiferijski tranzicioni kapitalizam. A njega nema bez ekološke bede. I socijalizam (titoizam) je menjao ekologiju (mikro klimu), potapao sela i crkve, ali i radi efekta modernizacije u jednom drugom bilansu: Pozitivnog egalitarizma i demokratičnosti – da svako bez obzira na socijalni status ima ljudsko pravo na zdravu pijaću vodu. Izgradnjom akumulacije Vrutci, 12 kilometara od Užica (Kadinjača je 14), mislilo se da je pitanje pijaće vode ovde rešeno za vijek vijekova. U tadašnjem Titovom Užicu voda je prvi put hlorisana u celoj bivšoj Jugoslaviji, a to se, ako ne verujete, pominje i u analima Svetske zdravstvene organizacije. Ta voda je bila hladna i mnogi su mislili najbolja voda iz vodovoda u Srbiji, pa i šire. Brend, što se moderno kaže.

Pogledajte pažljivo dokumentarac iz 1981. godine u produkciji „Dunav filma“, posvećen izgradnji akumulacije na Đetinji u selu Vrutci i savremenog vodovodnog sistema za stanovništvo i industriju Titovog Užica i Sevojna. Gradnja je počela 1977. godine. Taj dokumentarac je primer moći socijalističke izgradnje. Ali, na kraju filma se jasno kaže da je lučna betonska brana visine 73 metra, dimenzionirana na zapreminu od oko 57 miliona kubnih metara vode predviđena (valjda za korišćenje) do 2010. godine. Ono faraonsko što je Tito ostavio mora da se održava. Tek ne podnosi javašluk koji je izazvao ovu havariju. I za alge, verujte, postoji procedura.

Ljubomir Simović ima divnu knjigu „Užice sa vranama“ (roman koji je povremeno hronika i hronika koja je povremeno roman), a te vrane su metafora za komuniste. Knjiga se i završava neposredno nakon što je Dobrivoje Baja Vidić predložio da ovaj grad prvi u Jugoslaviji ponese ime Titovo. Pod komunistima, Užice je od čaršije postalo ozbiljan grad (naplaćena je 1941. godina, Tito je ovde često svraćao), sa prosečnim primanjima uvek u vrhu SFRJ proseka – u društvu sa Velenjem, Kotorom, nekim beogradskim, zagrebačkim i sarajevskim opštinama. Ne treba zaboraviti da je Slobodan Milošević prvi i poslednji put u Užicu bio 1988! godine. Da njegova SPS, ali i Šešeljeva SRS ovde nikada nisu pobedile. Da je na prvim izborima 1990. SPS po većinskom sistemu izgubila poslaničku bitku 100 odsto. Da sve bude apsurdnije, tada su poraženi Miloševićevi kandidati Balša Govedarica i Zoran Vujović, koji se u ovoj bedi sa vodom navode kao dobri gradonačelnici, čak i oni koji su uvek glasali za opoziciju tvrde da se ovo sa vodom ne bi desilo da je neko od njih dvojice vodio danas grad. Iako je Užice dalo maksimum za demokratske promene, vladavina partija iz DOS bila je u suštini (ako izuzmemo izgradnju modernog stadiona i još ponečega), samo vreme velikog zastoja. Iako je Boris Tadić svoju drugu – trijumfalnu predsedničku i partijsku kampanju počeo iz Užica, za vreme svog mandata nije uspeo da dotaljiga ni autoput, makar do Požege. Prosto je neverovatno da grad ovakvog političkog kapaciteta za sve ove godine nije uspeo da iznedri ozbiljnog političkog lidera, ili bar uticajnog ministra. Ako neko bude pisao hroniku koja je povremeno roman i roman koji je povremeno hronika o vremenu demokratske tranzicije, eto ga, parafrazirajući Ljubu Simovića, i zgodan naslov: „Užice sa algama“.

Aleksandar Vučić naravno da nije propustio šansu da poentira i „naredi“ da Užice dobije vodu za piće. Uz opet jednu bizarnost: Naprednjaci nisu mogli da smene gradonačelnika, jer su ga već smenili pre krize sa vodom. Nije to baš ni autoritarna odluka na bazi plebiscitarnog cezarizma, ni snaga voluntarizma sa diskrecionim ovlašćenjima, ili šta se sve priča i stručno mlati. To je jednostavno – Vučićev „titovski“ potez investiranja rejtinga na kakve je ovaj razmaženi biser u kruni titolenda nekada bio navikao, a na šta su one naše demokratske snage zaboravile misleći da će Užice doveka za njih da glasa jer je takav red u pristojnoj čaršiji.

Ne, ne ponaša se Vučić kao Putin na srpski način. On se ponaša kao Sergej Šojgu, ali Šojgu koji kao da nema Putina nad glavom. To mu ne piše, ali on je i ministar za vanredne situacije. U novoj Vladi to bi moglo da se institucionalizuje, pa da posle Vučića neko na mestu prvog potpredsednika (nećemo valjda ukinuti tu funkciju), bude i Šojgu. I obavezno koordinator svih službi bezbednosti. Cane iz Patribrejkersa za Božić u Danasu podseća da Zrenjanin nema vodu za piće iz slavina; jedan moj drugar iz tog grada nakon Vučićeve naredbe retorički pita – „a kad će Zreks dobiti vošu iz slavine“. To Užičane zanima kao što je Kragujevčane kad su dobijali FIAT zanimalo šta će biti sa FAP-om.

Gospodine Dinkiću, imate strukturalnu grešku u svojoj partiji. Ne postoji ravnomerni regionalni razvoj. Postoje samo sebični regioni i gradovi. I što su sebičniji, utoliko im je bolje. Svak se o svom jadu zabavio.