Vlado Kalember je bog

„Krleža“ Jovana Ćirilova i „Đinđić“ Olivera Frljića u dva beogradska predvečerja pred izbornu tišinu drugog kruga podsetili su na očajničku potrebu društva za politkulturom. Jedinom koja može da nas trgne iz letargije. Ne da bismo živeli u ovom ili nekom drugom kulturnom modelu, već u njihovoj stalnoj protivurečnosti. Cilj politkulture nije u tome da li je ova ili ona predstava „dobra“, već koliko provocira. Apsolutno na bilo koji način. Pakleni šund je idealni cilj, koji nije lako postići, ali njemu treba težiti. Čak i prečicama „skandala“.

Ali, šta ja u stvari hoću da kažem, sem da treba težiti idealu dovođenja (potpune rehabilitacije) Krleže u stanje panka (subverzije)? Pa evo: U Srbiji je slutim apsolutno bila nemoguća emisija koja se desila prošle nedelje na Hrvatskoj televiziji (HRT). U „Nedeljom u dva“ gost Aleksandra Stankovića bio je slovenački filozof i globalni superstar Slavoj Žižek. Verovatno ni hrvatski narod u ogromnoj većini ne žudi toliko da čuje šta veli „ortodoksni lakanovski staljinist“, ali se takva emisija tamo ipak desila u takvom terminu. Ipak, slutim da bi i kod nas to moglo da prođe u određenoj formi. Čak sam u dilemi da li je za trenutno stanje (neo)marksističke paradigme, za odnos ideologije sa genetikom, tehnologije sa globalizmom, elite sa masom, produktivnije da se Žižek pojavi kod novinara tipa Aleksandra Stankovića ili (post)novinara tipa Ivana Ivanovića. I da li je to čak ideal sinteze?

Žižek je pop kulturu doveo u stanje paradigme. I to je njegov civilizacijski doprinos. S njom je od starih ideologija napravio provokativne zombije. Ali, da li iko ovog „estradnog“ (danas možda jedinog i potrebnog) filozofa bolje demantuje od reakcija u Bosni i Hercegovini na početak suđenja Ratku Mladiću. Suđenje zločincu je jedna ravan priče. Uz sve moguće presude, sudske i moralne, katarza je očigledno teško dostižna. U mračnim hodnicima interneta (komentari), ili u starim balkanskim vilajetima, kod omladine pre svega, reakcije su toliko deprimirajuće. „Anketirani“ očigledno nisu mnogo zainteresovani za žižekovske teme; jedni su ogorčeni što se sudi „srpskom heroju“, drugi očekuju „drugo poluvreme“. I stvarno je pitanje kakav to globalni karambol može da obesmisli snagu mržnje zamrznutog konflikta koji zločinačku prošlost projektuje kao beskonačnu sadašnjost.

Opet, s druge strane, „jedinstveni kulturni prostor“ je žilav i opstaje uprkos kulturi zamrznutog konflikta. Vozimo ti se tako Zagrebom jedan Hrvat, ja i jedan Holanđanin. Na jednom zidu grafit: „Vlado Kalember je bog“. Hrvat i ja maltene počinjemo srećni da skandiramo. Holanđanin je zbunjen. I takav ostaje, jer je kontekst jednostavno neprevodiv. Isto tako mi se moj drug Miloš žalio da mu je uvek bilo jako krivo što Kanađanima nije umeo da objasni ko je Mehmed Meša Baždarević. Lako su oni shvatili da je on bio dobar fudbaler, ali sve ostalo je prazan skup. Dobro, nova deca sve manje će znati i za Mešu i za Vladu Kalembera, ali kod se regeneriše novim junacima. Takmičenje za Pesmu Evrovizije to dokazuje. I ovo predstojeće u Bakuu, tom San Tropeu srpske spoljne politike. I glupo je sve to banalno svoditi na „jugonostalgiju“. Ako niste još, uverite se koliko su interesantne Buranovske babuške-predstavnice Rusije, ili Engelbert Hamperdinik (Velika Britanija), koji se sa svojih 76 godina za mesec dana slikao četiri puta!!! za naslovnu stranu magazina The Times i to kao Alis Kuper, Sid Višiz, Lajam Galager i Elvis Prisli. I kakve oni šanse imaju ovde pored Željka Joksimovića i Ramba Amadeusa (predstavnik Montenegra). A, koliko sam bio ponosan kad su finski HM bend Lordi ubeljivo pobedili u Atini 2006. sa Hard Rock Hallelujah, a Hari Varešanović se sablažnjavao i pitao da li ovo treba puštati na Evroviziju. A, vi dragi čitaoci vidite da li uvek treba da navijate za ujedinjene eks YU snage. I to na Eurosongu- carstvu kempa.

Kad su Lordi bili u Grčkoj, ako niste znali, javile su se tamošnje pravoslavne organizacije tražeći njihovo proterivanje jer su „satanisti“. Tako su nekad i u Čileu katolički fundamentalisti pretili Iron Maidenu zbog hita Number of the Beast. U SAD su se 1984. proslavile „Vašingtonske supruge“, među kojima je bila i žena Ala Gora, koje su optužile rock/HM tekstove za porast samoubistava i silovanja među tinejdžerima. I Odbor za kulturu DSS pobunio se nekad što na Kolarcu na Krstovdan sviraju „demoni“ (The Residents). Tokom ove izborne kampanje zadesio sam se u jednoj srpskoj varoši. Lepo toplo veče. Kolone klinaca na ulicama. Kuda, pitam. Čiko, peva Aca Lukas. Dovodi ga neka partija. Doduše Aca i jeste roker zarobljen u telu folkera, ali to ne umanjuje zabrinutost. Kako se tek optimizam vratio pre neko veče na koncertu Metallice na BG Ušću. Divna i pametna deca, divni i sredovečni ljudi. Nigde srpskog džet seta i političara jer ovo njih uznemirava. Tužno je da ni dva predsednička kandidata nisu bila na Ušću, bar iz poštovanja, iako se jedan od njih (pogodite koji) davno hvalio da sluša Metallicu.

Doduše, da se Srbija nije upristojila, ovakvih koncerata u njoj ne bi ni bilo. Sem senzacionalnih presedana kakav je bio koncert The Prodigy 8. 12. 1995. u Pioniru. Ne treba ni preterivati kad je značaj muzike u pitanju. Sećate se fame da posle koncerta The Rolling Stones ništa više neće biti isto u Srbiji. A, zaboravlja se da je isti čovek pravio koncert i ovih i Cece. Ipak je to sve i šoubiznis koga velike ideje ponekad i ne zanimaju mnogo.

Iako je hevi metal uglavnom muzika slobodomislećih ljudi, lako ga je zloupotrebiti. Jedan od načina kojim je američka vojska mučila stotine zarobljenika u Avganistanu, Gvantanamu i Iraku bilo je puštanje vrlo glasne muzike, od ‘nevine’ Ulice Sezam do žestokog hevi metala.

Za mučenje su se koristile Metallica, Pantera, AC/DC, ali i muzika iz dečjih serija kao što je Ulica Sezam. Najviše je forsirana muzika Rage Against the Machinea, a bend se zbog toga obrušio na tadašnjeg predsednika Buša mlađeg.

Gvantanamo? Baš cool ime za splav. Što reče jedna moja drugarica. Moja je, šta da radim.