Vojvođanski Slovenci

 Takođe se slažu da je Slovenija vešto iskoristila pobunu albanskih rudara u Starom trgu. Dala im podršku skupom u „Cankarjevom domu“, isprovocirala Srbiju, i najparadoksalnije – Ljubljana je podržala kosovske Albance sa ciljem da nikad više ne bude s njima u istoj državi.

Zloćudna populistička „antibirokratska revolucija“ išla je naruku slovenačkim planovima. Ne treba zaboraviti da su Slovenci pomalo neurotično plasirali parolu „Evropa zdaj!“, jer raspad Sovjetskog Saveza i lagerskog komunizma nije baš bio tako jasan sredinom osamdesetih. Otuda ni raspad SFRJ nije bio toliko očigledan. Dok je u Evropi bilo realnih očekivanja da se ona završi (cementira) na Savi. Ljubljana je jasno htela da napusti Jugoslaviju, i tu su „alpe-adria“ asocijacije bile samo diskretna čežnja. Sloveniji se žurilo. Makar i preko asimetrične konfederacije.

Ali jedna frustrirajuća – mentalna – Slovenija ostala je kao vrsta kompleksa u mnogim srpskim glavama. U potrebi da uvek imamo neku „Sloveniju“. Neke smo simboličke barijere preskočili, uključujući i kupovinu „Fruktala“, ali neke nismo. U jednom trenutku je čak i Crna Gora tretirana kao Slovenija, a sad je najbizarnije da bi i Vojvodina mogla da igra tu nadrealnu ulogu. Parodija „jogurt revolucije“ isprovocirana Pajtićevim jurodivim Predlogom deklaracije o zaštiti ustavnih i zakonskih prava AP Vojvodine, lep je dokaz o „Sloveniji u nama“. S time da parodije ima s obe strane – i sa strane Vučićevih i Dačićevih, i sa strane Pajtićevih. Od retorike, retro estetike do G17 plus bubnjarskih motiva. Bez ambicija da nivelišemo odgovornost, obe strane autonomiju kompromituju. „Vojvođani“ kao perfidno etatističko pitanje, dok mitingaška svest „konceptualista“ ne može da shvati asimetričnost u odnosu na ono što se nekad zvalo od Horgoša do Dragaša.

Pitam nekoliko viđenijih demokrata (bliskih Đilasu), pa što ne branite Pajtića, a oni meni -“pa je l'“ on nas pitao kad je to uradio? Oni čak sumnjaju (doduše ne mogu da se zakunu), u iskrenost pajtićevsko-naprednjačkog kuršlusa. Ili me možda samo seljački spinuju. Tek kad mlađi Krkobabić u četvrtak ujutro reče otprilike da Beograđane ne treba uznemiravati mogućom smenom vlasti u prestonici, sluđenost se usložnjava.

Ne bismo pogrešili da je stepen socijalne integracije, nekad u onoj državi, bio veći između Velenja i Gnjilana nego danas između Vršca i Priboja. I u smislu da su nekada slovenački inženjeri dolazili da rade u FAP (preseljavali se s porodicama), koji je bio u kooperaciji s Mercedesom. Koštuničin famozni „Mitrovdanski ustav“ (koji nije zaživeo u narodu pod tim imenom kako je bivši premijer želeo), nemoćan je pred takvim nivoom rastakanja zemlje. Uvažavajući regionalnu normalnost da neke vojvođanske varoši više sarađuju sa rumunskim i mađarskim varošima nego sa Pribojem ili Bojnikom, ne treba zanemariti i potrebu integrisanosti prostora koji se ipak naziva jednom državom. I nije mu duša u preambuli.

Po jednoj definiciji uspešna je država i ona koja ispunjava samo tri uslova: Prvi je da nema političku emigraciju. Drugi je da u nju dolaze da rade građani raznih država. Treći je sposobnost i prijemčivost zemlje da se u njoj odvijaju mirovni pregovori neke dve suprotstavljene strane. Ovako uprošćeno, sve odmah izgleda nekako vedrije. I prostije.

Kad smo već kod „Mitrovdanskog ustava“, da se vratimo u 2007. Bila je to i prva sezona „Velikog brata“. Sećate se šta se nekad govorilo: Uđi u WC na autobuskoj ili železničkoj stanici i videćeš kakvi su grad i zemlja gde si stigao. Danas su, uglavnom, po srbijanskim štajgama te prostorije manje besprizorne, ako ne i podnošljive. Zbog toga, ako hoćete da upoznate zemlju zavirite i u Kuću njenog Velikog brata. Ili na njegovu posestrimu „Farmu“. „Brat“ jeste prema propozicijama apolitičan, i to je veći problem od prostote. I ta apolitičnost grogira i Nenada Čanka i pčelara Mikija iz Kupinova.

Orvelu bi sigurno bio simpatičan „format“, ali bi bio razočaran sadržajem. Pa i migoljenjem ispod jorgana. Omladina u Srbiji je tek te 1997. prvi put većinski čula za sintagmu „veliki brat“, pokazujući razmere neobrazovanja i odsustva opšte kulture. Verujte nam na reč, da nam se jedna cura tada poverila kako se do sada vozila samo u „opelu“ i „roveru“, ali ne i u „orvelu“. U Orvelovoj „1984.“ uskraćivanjem seksa režim želi da kontroliše narod. U Kući i na Farmi je obrnuto. Suzbijanje libida je frustrirajuće za auditorijum.

Zbog karantinskih uslova, „ukućani“ te prve sezone nisu znali ništa o donošenju Ustava, pa smo mi tada pitali nadležne da li im se krše ljudska prava jer ne idu na referendum? Uđeš u „Kuću“ u jednom ustavnom formatu – izađeš u drugom. To sadašnjim garniturama u rijalitijima može da se desi s Kosovom.

„Kroz celi život i svoj stvaralački vek“, rekao mi je 2001. Lordan Zafranović, „umetnik nosi neki ishodišni žig – takozvane primordijalne slike, prizore koji mu se prvi urezuju u svest i podsvest i tim se slikama stalno vraća.“ Ovih dana, 25 godina od premijere, RTS (u glupom terminu – 13.33) prikazuje „Večernja zvona“, dramsku seriju za koju su scenario napisali Mirko Kovač, Filip David i Zafranović, koji je to i režirao. Scenario je rađen po motivima romana Mirka Kovača „Vrata od utrobe“. To su 22 najbitnije godine u životu Tomislava K. Od pojave fašizma i komunizma do Informbiroa.

Zafranović je radio filmove koji su na neki način upozoravali da se mnoge tragedije mogu ponoviti po sličnom scenariju. I bio je u pravu. Zločin je cikličan. Režiser mi je dugo govorio kako je pokušavao da kroz film istraži da li se u ovim našim krajevima, „tu mislim na krajeve gde smo rođeni, unutar mene, moje porodice ili onoga što se naziva narod, nalazi to prokletstvo zla, ili je to sveopšti fenomen koji se realizuje na različitim područjima“. Međutim, neki kritičari su te filmove redukovali na ikonografski nivo, na to koju zastavu i uniformu ko nosi.

U tumačenju zla, preporučujem od Zafranovića i film „Posle podne puška“ (1967). On tu istražuje baš to zlo bez razloga; u jednom dvorištu, u nekom vremenskom trajanju, jedan mladić pokušava da ubije vrapca. I kako ga vreme pritiska, tako on više nema izlaza i počinje da puca. U trenutku on više ne puca iz vazdušne puške već iz prave i ubija sve oko sebe u tom dvorištu. To je takozvani kamijevski zločin bez razloga. U „Okupaciji u 26 slika“, istu temu režiser je stavio u istorijski kontekst.

Da, volim horore. Kad me neko pita koji mi je omiljeni, odgovorim: „Okupacija u 26 slika“!