Vrana i skeledžija

Možda je opozicija mogla malo aktivnije i visprenije da iskoristi Sretenje. Na primer da se ponovo na otvorenom, kao 2004. u Orašcu, na dva veka od Prvog srpskog ustanka, samo sad negde u Beogradu, odigrala igrokazna ‘Skela’ Gorana Petrovića (tekst) i Kokana Mladenovića (režija). Iako danas zaboravljena, ‘Skela’ je nešto najbolje što sam gledao od ambijentalnog teatra sa istorijskim apsurdom. I setim je se na svako Sretenje. Kondenzovana su to bespuća srpske povjesne zbilje. Ili je snaga ‘Skele’ baš u njenom unikatnom izvođenju. Jednom i nikad više. Tu su depersonalizovani, ali paradigmatični likovi: jezikoslovac, crnoberzijanac, čakljar, inženjer, demonstrant, i trgovac konopcima o koje možemo da se obesimo u krajnjoj nuždi. A skeledžija može biti i onaj sa reke Stiks, ali i onaj Predraga Živkovića Tozovca iz pesme ‘Skeledžija na Moravi’. A znate već kako vrana tretira skeledžiju. U ‘Skeli’, kad bi se ponovo izvodila, sad su mogli da se uključe i depersonalizovani fantomi iz Savamale, i vlasnici lažnih diploma, i botovi, i trolovi, i sve one koje kritička javnost poželi.

Pred to Sretenje 2004. poklopili se bili Sveti Valentin i petak trinaesti. U modi bila ‘modernizacija’. Mada Srbi tada nisu digli ustanak da bi bili moderni, već da bi bili slobodni. A, da bi bili slobodni, morali su biti moderni. Mediji vlasti ističu pojavu Vučića u Orašcu maltene kao da nijedan predsednik pre njega tamo nije bio. A, bio je: Sedimo ti tako u školi u Orašcu pored furune, mi novinari na tronošcima pored Dragana Maršićanina, tada predsednika Skupštine i v. d. predsednika Srbije, a to sad deluje kao odmerenost za primer. Napolju vejavica. Voja Brajović u ‘Skeli’ viče – ‘Sviće!’. Idealno za opoziciju, a malo pahulja i provejava.