Vratite usmereno!

Gledajući dramu roditelja i dece (utisak je da je roditeljima teže nego deci), i pokušavajući da shvatim kao to da sad „sve petice nisu iste“, probao sam da se setim kako sam ja sa svojim roditeljima prošao tu životnu epopeju. I nisam imao čega da se setim, jer moja generacija (1970) nije ni imala malu maturu, pa otuda nije mogla ni imati šansu za stres ovog inteziteta. Nama su se vrednovale samo ocene, ali tek za upis u treću godinu srednje. Mada se i onda govorilo da sve petice nisu iste, na kraju se svako spakovao u koju je školu hteo. A iskren da budem, većini nas (uslovno rečeno dece, jer su mnogi već pili, pušili i slušali „Mrtvu prirodu“ Riblje čorbe) od „šanse da imamo jače petice“ (brendirane škole) bilo je bitnije da nam bude bolje društvo u razredu. Sećam se kad je profesorica biologije pokušavala da bude moderna pa da na mala vrata uvede seksualno obrazovanje, te sve nešto izokola objašnjavala, da bi je moj drug, nazovimo ga Perica kao u onom vicu, prekinuo i pitao: „Profesorice, a jel' možemo mi koji smo već karali da odemo na pivo?“. Doduše Perica nije imao tolilko „kvalitetne petice“, tek je nije imao iz vladanja, ali je zato posle vrlo dobro završio fakultet (i to jedan sa mnogo matematike). I ništa mu ne fali u životu. Na primer, direktorka moje osnovne škole bila je rođena sestra Slobodana Penezića Krcuna, i garantujem vam da naše petice (moje malo ređe) nisu bile ništa manje kvalitetne. Verujte mi, teško su zarađene bile. Mada je i u tim komunističkim školama nalik jezuitskim internatima bilo klasnih razlika. Pa su razredi sa više dece radnika i seljaka uglavnom učili ruski jezik, deca „elitnijih“ roditelja engleski, a tamo gde je kombinovano učio se francuski.

U stvari, samo pokušavam da utešim decu i roditelje zbog ove drame. I da ukažem na sreću moje generacije da je mogla da se obrazuje u jednom mnogo boljem školskom sistemu koji se zvao – srednje usmereno obrazovanje. Deca su se bez stresa male mature upisivala u prvu godinu srednje škole–zajedničke osnove, da bi u drugom imala predusmerenje, a tek u trećoj bi se zaista usmerila. Smerova je bilo za svačiju dušu – i išlo se u detalje od kožarskog do novinarskog. Sa 17 godina neko ipak malo bolje zna šta bi voleo da uči nego posle završenog osmog razreda. Iz usmerenog se moglo i u proizvodnju, i na fakultet. Ali, za razliku od danas, mnogo si jasnije bio usmeren na fakultet.

Sve je počelo maja 1974. na desetom Kongresu Saveza komunista Jugoslavija. Jedna od preporuka iz usvojenih dokumenata bila je tendencija ka usmeravanju (profilisanju) obrazovanja. I to ne samo za srednje škole, već i za fakultete. Ideolog „usmerenog“ bio je hrvatski komunista Stipe Šuvar – autor knjige „Škola i tvornica“. Cilj je bio i da se napuste recidivi sklerotičnih građanskih gimnazija, ali i da se napuste klasne razlike koje su se zapatile i u socijalizmu. I u tome se prilično uspelo. Dobio se moderan i efikasan sistem. Ali, i prilično demokratizovan. Prosto rečeno, osećala se neka vrsta slobode u školi. Lako si mogao da menjaš škole, da se tražiš i pronađeš. I mnoge realno dobre stvari starih gimnazija „usmereno“ je apsorbovalo u sebe. Meni je, na primer, društvo omogućilo da se već u trećoj godini usmerim da budem novinar. Doduše, do novinarske škole sam morao da putujem 22 kilometra, ali neka žrtva mora i da se podnese, ne može sve na tacni i pred kućom. Vodili su komunisti računa i o decentralizaciji. Naravno, bilo je mnogo slučajeva da se ljudi pogrešno usmere, ali ima ljudi koji promaše i život, a kamoli školu.

Ali, đavo ne da mira. Već tada su školski sistem posprdno nazivali „šuvarica“, reakcionarne snage su počele da dižu glavu, i ubrzo su sve glasniji bili zahtevi da se vrate gimnazije. Tobože, sistem nam pogrešno usmerava decu. Čule su se primedbe da je srednja škola ostala na pola puta; niti se deca obuče za zanat, niti dobiju opštu kulturu za fakultet. I kako to obično biva, bez vidnijeg razloga sistem je oboren. Danas, povodom sloma male mature, čujem zahteve da nam prosvetni sistem ne valja i da treba da ga menjamo. Ali, pre toga neko bi trebalo da odgovori zašto smo već promenili jedan koji je bio dobar, demokratičan, emancipatorski, uprkos relativno razumljivoj ideološkoj oblandi i po kojem smeru viška.

Mada, zašto bismo se čudili. Mi smo u tranzicionom ludilu uspeli da ukinemo i jednu Službu društvenog knjigovodstva (čuvenu SDK), koja je bila pojam platnog prometa. Pitajte ljude koji se razumeju u te stvari šta je bila SDK. Osetićete samo duboko strahopoštovanje. Pitao sam ljude od znanja da li se SDK kosi sa evropskim vrednostima? Ma jok. Čak mi kažu da bi SDK danas bila jedina sposobna da sprovede multikompenzaciju u privredi.

U SR Srbiji van AP Kosova i Vojvodine popularna „šuvarica“ uvedena je školske 1977/78. godine. Vučić mora da je učio po ovom sistemu. Ako već u delu javnosti postoji mišljenje da se on o svemu pita, onda ne bi možda bilo zgoreg da čujemo šta misli i na ovu temu. Makar revijalno.

Na strani levo od ove vidite Šarliz Teron. Njena kampanja reklamiranja Diorovog parfema J'Adore zahuktala se i u Srbiji. Pre neki dan na aerodromu u Cirihu vidim grupu muškaraca i žena kako stoje pred fri šopom i nemo gledaju u televizor. Priđem. I vidim taj Dior spot Šarliz. Magično. Možda raj izgleda baš kao aerodrom u Cirihu; nema nervoze, spokojnost (i za one koji žure), tablerone, Dior… Da poželiš da ostaneš kao Tom Henks u filmu „Terminal“.