Vučić – Tadić!?

 Pa, kako da je ima kad DS, uprkos apelima njenog aktuelnog predsednika Đilasa, neće da bude opozicija. Bar onaj, pa moguće i njen većinski deo, koji je više za Borisa nego za Dragana. Od desnice za sada nema ništa što se ozbiljnije opozicije tiče, jer ona ne samo što u svom autizmu nema operativan program, već i nema lidera kao što su Konuzin ili Čepurin. A oni iz objektivnih razloga ne mogu da je povedu.

Jedan demokrata (to da li je on bivši, ili je još u DS, neka ostane moja mala tajna) tvrdi mi simbolički da je ova stranka „obolela od tuberkuloze“. Ali, tuberkuloza se danas leči. Dakle, kaže mi sagovornik: DS ima problem legitimiteta i koncepta. To sa legitimitetom znači da većina članova više podržava počasnog nego zvaničnog predsednika, a zvanični predsednik ne može da formuliše politiku (koncept) sa kojom bi kompenzovao odsustvo legitimiteta.

Ako nekom od tadićevaca pomeneš mogućnost da budu bar četiri godine u opoziciji, oni te cinično pogledaju i kažu: „A čemu da budemo opozicija, našem programu, Evropi?“. Ti im onda kažeš da su te stvari valjda društveni konsenzus, i nisu nikakvo opravdanje da DS postane Vučićeva sluškinja, a oni se tek onda naljute i počnu da ti pojašnjavaju stvari, tipa da Vučić nema kadrove (a DS kao ima), da Vučiću treba dvotrećinska (ili još malo veća) stabilnost za promenu Ustava. Pa zar DS i kao opozicija ne bi podržala mudru promenu Ustava, kad je onomad pristala na truli kompromis – da se referendum za Koštuničin „mitrovdanski ustav“ održava dva dana; da su se listići „trpali lopatama“ (to mi tvrdi jedna vedeta DS, koja je danas valjda za Đilasa), i da na kraju maltene imamo neustavan ustav, pa ga je valjda otuda lakše flagrantno kršiti – a Briselski sporazum je upravo to – zar ne?

I Boris Tadić smatra kao notornu malicioznost mogućnost da on bude neki ministar u mogućoj Vučićevoj vladi. Verovatno ne bi hteo da bude ni „prvi potpredsednik i koordinator svih službi bezbednosti“. Kao bivšem predsedniku države u dva mandata to mu ne priliči. Znači, pojašnjavaju mi: Boris će da preuzme stranku, da je stabilizuje, da sa Vučićem napravi to strateško partnerstvo za Srbiju, a sve bi operativno trebalo da vodi famozni Miki Rakić, za koga 90 odsto ljudi u Srbiji ne zna ni kako izgleda. Tek je samo onima „posvećenima“ jasna ta politička bliskost i sprega Vučića i Rakića. S druge strane, Đilasu ne pada na pamet da bilo šta muti sa naprednjacima. Da je Vučić ostao pri ideji da s njim dugoročno planira „Beograd na vodi“, verovatno ne bi tako mislio. Sad je Đilas, stiče se utisak, više opozicija iz inata. A, da je pameti, ako ima većinu delegata, zašto ne bi legalizovao frakciju, i time zbunio protivnike u DS. Zamislite tek Vesića, koji je bio protiv Tadića, za Đilasa pisao „manifest novih demokrata“ blerovsko-laburističkog tipa, a sutra bi trebalo da opet sa Tadićem pravi „strateško partnerstvo“.

Tek je nejasno šta će biti, bude li izbora, ako Vučić osvoji toliko glasova da će mu za parlamentarnu većinu biti dovoljan možda samo jedan od Rasima, Vuka, Čanka, Mlađana… Plus što su tu manjine, a praviti s njima vladu danas je stvar opšte kulture. Tadićevci mi kažu da Vučić može sam da ima 51 odsto, ali da opet nema tu „stabilnosti“ bez DS. Pored promene Ustava, ta stabilnost je potrebna i zbog ulaska u NATO pakt, zbog evropskih integracija i regionalne politike. To faktički znači da bi Vučić morao da tadićevcima ponudi ozbiljniju ministarsku kvotu. Da uzme od naprednjačkih usta. Jer oni (DS) se sigurno ne bi zadovoljili sa ekologijom, dijasporom i regionalnim razvojem, na primer. Iako su to oblasti gde i te kako strateški mogu da se dokažu. Tek niko ne pominje socijaldemokratiju. Ako bude „strateškog partnerstva“, hoće li Vučić pokušaje Radulovićevih reformi zaboraviti kao ružan san, i postati „realista“, ili će Tadić i njegovi da revidiraju socijaldemokratiju i postanu malo „liberalniji“, što u prevodu znači „malo trudniji“ nego inače?

I Vučić i Tadić znaju da je harizmu teško odvojiti od njene ideološke sadržine. To su osnove Maksa Vebera. Naša partijska i glasačka raspodela nisu usklađene sa realnom stratifikacijskom ili čak klasnom podelom našeg društva. U smislu veberijanstva, borbe protiv korupcije, prozapadnih stavova i raščišćavanja sa državnim terorizmom, Vučić je odavno prešao Rubikon. U smislu da li je liberal radulovićevskog tipa, ili će svestan egalitarne, kardeljističke i neradničke suštine društva probati da reforme učini postepenim, manje bolnim, sa i dalje jakim distributivnim mehanizmima u raspodeli ovoga što nam je ostalo, tu stvari nisu najčistije. Da li SNS hoće zakon o radu, ili zakon o udruženom radu?

Bude li radulovićevski, u tom procesu bi valjda i mnogi naprednjaci „promenili svest“ i shvatili da su u duši socijalisti. Ako jedan Bono Voks smatra da je kapitalizam lek za globalno siromaštvo, valjda i naši lideri mogu da daju neku jasniju idejnu doradu.

Šta vredi ne bude li izbora, kad je duh pušten iz boce i vreme će se računati samo „do izbora“. Afera Ružić pokazuje da SPS mora da se ponižava. U SPS znaju da je moguć i bizarni ishod – da na kraju ove vlade ostanu samo sa Dačićem u njoj.

Postoji i jedna blaga konspirološka teorija – da će Vučić od Zapada dobiti datum (blagoslov) za republičke izbore pod uslovom da „sačuva“ DS. U tom kontekstu, logički deluje da Vučić čeka Glavni odbor DS da donese konačnu odluku o izborima. Ili vam to deluje kao odraz nemirenja sa opozicionim životom? Uprkos zavidnoj demokratskoj proceduri, pitanje je koliko će DS imati još resursa za svoje deobe. Onaj moj demokrata s početka teksta kaže da je Đilasu dva puta: 2008. i 2011. nuđeno da se pomeri na republički nivo, da bi se Vučiću oslobodio prostor za njegovu bivšu opsesiju – da zavlada Beogradom. To znači da ovo nije od juče. A, vi i ja možemo da verujemo ako hoćemo.

Farid Zakarija smatra da su za uspeh demokratije od striktno političke sfere bitnije institucije kao što su poslovna udruženja, mediji, nevladine organizacije, prosveta… Dakle, društvena struktura. Ona je u Srbiji kilava, jer naše društvo je bolesno, u stanju raspada. Otuda izvesna doza „kompenzacije“ dolazi iz sfere politike. Otuda se i takve Vučićeve „intervencije“ ponekad doživljavaju, iskreno ili maliciozno, kao „diktatura“. E, sad ako ima malo ili malo više voluntarizma ili populističke arbitrarnosti, ne treba zaboraviti i da je Vučić uprkos pređenim Rubikonima deo ovdašnje političke kulture koja je gotovo uvek naklonjena nekoj vrsti autoritarizma. Tako da i „singapurski“ model za Srbiju dobija svoju logiku. Na kraju se, ipak, suštinski uspeh mora svesti na prost bilans: Da li smo izgradili institucije?

Sa Žarkom Koraćem sam posle Rambujea za Danas razgovarao o srpskom „mesijanstvu“. Profesor Korać je u decembru prošle godine dao intervju Danasu gde je identično, kao i tada, govorio o „potrebi za vođom“. Potrebe možda ima, ali takvo mišljenje je u svom nivelisanju duboko neistorično. Čak i metodološki konzervativno. Iako je zgodno za relativizaciju Vučićevih modernizacijskih namera.

Sećam se dana kad je uhapšen Ratko Mladić. Bio sam u društvu ljudi kojima je insistiranje na tome bilo deo poslovne agende. Ali, nisu se obradovali na prvu. Kao da su u sebi govorili „A šta sad?“. Odjednom se istopila slika Tadića kao „novog Koštunice“. Sličan sam imao osećaj pre neki dan kad je Vučić obznanio ono što zna o ubistvu Ćuruvije. „Pa, ovo je cinično“, „Pa ovo smo znali“, „Pa ovo, pa ono…“.

Jel' to mentalitet?