Yutopija

Naravno, bilo je mnogo više onih koji su ga smatrali ‘neuporedivim’ autorom koji je ‘daleko od ustaljenog’. Koji je kontroverzan tumač kontroverzne Imperije kao što je britanska bila. Široj publici Kipling je uglavnom poznat kao pisac znamenite ‘Knjige o džungli’. Slabo se zna da se on okušao i u futurističkoj prozi pa je za 2000. godinu u priči ‘S noćnom poštom’ predvideo i zrakoplove koji šibaju 500 km na sat. Teže su mu išla predviđanja o razvoju ljudskog društva. Bio je antropološki optimista, tako da je za 2000. godinu predviđao miran i srećan svet u kome će ratovi biti ‘izvan mode’, a sve nacije će se dobrovoljno odreći suvereniteta u korist nekoliko desetaka nesebičnim mudraca koji će upravljati celim svetom za dobrobit svih ljudi. Maltene Platonova teza iz ‘Države’ o vlasti filozofa koju smo mi nakratko, učinilo se, i ostvarili u petooktobarskoj Srbiji kad su na vlasti upravo bili filozofi – Đinđić, Koštunica i Mićunović. Kipling je tu svoju utopijsku vladu na globalnom nivou nazvao ‘Ministarstvo vazdušnog nadzora’.

Ne pominjemo Kiplinga tek tako u ovaj badnji dan. Već da vas podsetimo da je u Srba pored nacionalne megalomanije glumatanja Pruske i Pijemonta po Balkanu, bilo i prefinjenih utopija koje su išle u korak sa trendovima. Na primer, Stojan Novaković je iz kiplingovske ravni 1911. godine napisao utopiju ‘Beograd 2011’, gde prestonicu za sto godina prikazuje kao srećan grad, ali kao grad srećnog jugoslovenstva u kome je centralno mesto Dom kulture ‘Dositej Obradović’, u kome mnogi umni Jugosloveni vode učene razgovore. Još da je mogao da predvidi da će samo godinu dana kasnije od njegove YU utopije, na vlast u Srbiji doći ‘naprednjaci’, ali ne baš sasvim kao oni njegovi.

Novaković među prvima ovde piše teorijske studije u kojima priznaje kulturnu vrednost naše narodne poezije, ali njene sadržaje podvrgava kritici ne smatrajući ih relevantnim istorijskim izvorima. On 1892. piše knjigu ‘Selo’, u kojoj pokazuje da je patrijarhalno selo postojani hiljadugodišnji kontinuitet Balkana, od propasti Rimskog do povlačenja Turskog carstva, u nizu dubokih diskontinuiteta. U čuvenoj i kod nas apsolutno potcenjenoj raspravi ‘Nekolika teža pitanja iz srpske istorije’, iskusni diplomata, ministar, predsednik vlade, istoričar, tvrdi da je naša istorija ‘istorija loših primera’. Zamislite taj racionalizam i kritički odnos prema istoriji u jednom narodu koji na tragu narodne pesme svoju istoriju vidi kao nešto bajkovito. Novaković, uprkos značaju svesti o romantiziranoj parohijalnosti, tvrdi da se moramo okrenuti budućnosti i ići u korak sa velikim civilizacijama i narodima.

Mislite li da je Vučićev ‘Beograd na vodi’ više realnost, utopija ili distopija? I šta li bi Stojan Novaković, s obzirom na svoje vizije, rekao na ‘Beograd na vodi’? Ili je to samo pitanje nalik onom da li bi Nikola Pašić potpisao Rambuje? Da li bi ga, dakle, Stojan podržao ili bi na rever zakačio žutu patkicu? Jer, ne zaboravite, Stojan je bio ni manje ni više nego predsednik Glavnog odbora Srpske napredne stranke. Doduše, prošle godine je povodom 175. godišnjice njegovog rođenja, delegacija SNS predvođena Aleksandrom Martinovićem položila venac na njegov grob, ali naprednjačka elita, najpre možda onaj koji danas predsedava Glavnim odborom SNS, morala bi da se zapita zašto je aktuelna izložba u Galeriji SANU, ‘Stojan Novaković i njegovo doba’ za njih manje bitna (bar je takav utisak) nego što je bila izložba iz 2016. u komšiluku (Galerija Progresa) ‘Necenzurisane laži’, koju je bila priredila pres-služba SNS a na kojoj su, uz pompu, prikazani negativni medijski sadržaji o Vučićevoj vlasti, a na osnovu kojih su tobože građani mogli da procene da li ima cenzure u Srbiji. Praksa je pokazala da preumljenje teško ide, da je kontinuitet više fingiran – da to još nije onaj liberalizam i ona vladavina prava. Kao što su stari naprednjaci nekad ušli u sukob sa radikalima oko političkih načela. Priznaje se formalno na vrhu Đinđićev softver, otvaraju se EU poglavlja, ali problem je više u hardveru: Vučićeva SNS je, čast radikalskim izuzecima i nekim konvertitima, i dalje mentalno bliža Šešelju nego Latinki Perović. Da je imala snage da postane veliki LDP, bila bi bliža i onim starim naprednjacima.

Raskolnički radikali i njihovi ideolozi su dobro osetili nepopunjenost ‘domena’ i postali su ‘naprednjaci’. Šta su time valjda morali da napuste? Hajde da se na trenutak vratimo u mart 2005. godine: Na promociji knjige Vojislava Šešelja ‘Ideologija srpskog nacionalizma’ Tomislav Nikolić je istakao da će ‘jednog dana svaki seljak reći: Imam imanje, traktor, stoku i knjigu Vojislava Šešelja, a i onaj u gradu što živi reći će: ‘Imam posao, stan, zdravu decu i knjigu Vojislava Šešelja.’ Iako se Šešeljeva knjiga za sada nije primila kao ‘Pelagićev narodni učitelj’, Šešelj je na kraju, pored Haga, ipak pobedio i u Srbiji – bar njegove vrednosti, stil i njegovi najbolji učenici.

Uglavnom, tužna je konstatacija da je izložba o Stojanu Novakoviću nekako na marginama današnjeg naprednjačkog radijusa. Kao i sama Novakovićeva misao i naprednjačka suština.

Primetili ste već jednu naprednjačku intelektualnu inertnost: Dobro, bilo je u apelu njih 100 za Sašu Jankovića pored želje za boljom Srbijom, i VIP moralne inspekcije, hipokrizije, mnogi su se distancirali, ali je bar do nekog propitivanja došlo. Malo i do samospoznaje (samokritike). Ako je tako talasalo kod ovih 100, otkud takva bonaca kod onih 650 koji su podržali Vučića? Da li se kod njih išta dešava, ima li ikakvog propitivanja ili je sve monolitno kao što je bilo i u ad hok oduševljenju i onom spisku koji je u novinama zaličio na dobitnike nagradne igre.

Iako je godišnjica tek 1. decembra, već na početku 2018. počela su srpska iscrpljivanja u još jednoj godišnjici – sto godina od osnivanja Jugoslavije. Čekamo je već iscrpljeni od Milanskog edikta i Mlade Bosne. Sve je kontra od utopije Stojana Novakovića. Za sada prednjače novinari, istoričari i umetnici, a iskreno se nadamo da će ozbiljniji (i srpski i regionalni) političari prema ovom datumu imati mudrost Vladimira Putina prema intrigantnoj stogodišnjici Oktobarske revolucije. Ne osporavati ni domete, ali i ukazivati na olakost posrnuća u klanje, ukazivati na sve rizike preteranih integracija ma koliko ‘ovi prostori’ i ‘region’ bili eufemizmi za nešto ‘jugoslovensko’. Naravno da bi bilo uveliko celishodnije umesto nekakve deklaracije o ‘opstanku srpskog naroda’ (jer sličan, a sumnjamo da je bolji dokument lako napisati, već je donela vlada Mirka Cvetkovića), kad bi srpski parlament izglasao jednu deklaraciju koja bi se temeljila na ‘prosvećenom antijugoslovenstvu’ (i koja bi bila impregnirana onim što je svakoj Jugoslaviji očajnički falilo – liberalizmom), čime bi se možda relaksirali gestom dobre volje i ostali entiteti nastali na razvalinama SFRJ, a time bi se i ozbiljna godišnjica jedne velike ideje za nedorasle narode dostojno arhivirala. Time bi se izbegao i memorandumski meki trbuh naših ‘deklaracija’.

Deklaraciju o ‘opstanku srpskog naroda’ usvojiće pored ove u Beogradu oduševljeno još samo Skupština Republike Srpske, dok bi bilo senzacionalno, ali ne i nemoguće, da deklaraciju o ‘prosvećenom antijugoslovenstvu’ sa simpatijama primi i hrvatski Sabor, i Sobranje, i parlamenti u LJubljani, Podgorici, Sarajevu, Prištini. Briselski duh (kao kompenzacija avnojevskih principa) bio bi imanentan takvom dokumentu. Ne bi ignorisao tabuizirane nacionalne narative, ali bi nadilazio njihovu genocidnu komponentu. Do realnog pomirenja bi se dolazilo na paradoksalniji način – odustajanjem od politika pomirenja i prihvatanjem distancirane učtivosti ‘hladnog mira’. Ne samo Beograda i Zagreba i Beograda i Sarajeva, već i Beograda i Skoplja, pa i Beograda i Podgorice.

Ovakvi potezi mogli bi da preduprede moguće erupcije novih klanja, jer ono je, potvrđeno je, ciklične prirode. To što formalno nema odavno Jugoslavije – više puta smo pisali na ovom mestu – ne znači da kriza nema jugoslovenski karakter. Pa se otuda i ovaj zavađeni prostor kao multigenocidna parodija Beneluksa tretira kao ‘zajednički’. Otuda su i veliki rizici da bi ozbiljnije narušavanje briselske konstelacije ovde opet aktiviralo namirivanje krvi i optimalizaciju granica. EU može danas da pacifikuje region, ali ne može da nam ponudi spas od klanja ako sutra ostanemo bez nje, čak i ako svi u tom sudnjem času budemo deo nje. Hristos se rodi!