Zagor, ‘Koreni’ i natalitet

Ispisasmo se o filmu, ranije smo pisali o muzici, pa bi bio red da koju prozborimo i o stripu. Reče mi da si radio u Italiji, pa me interesuje da li si možda čitao italijanske stripove? Posle domaće Italije, bivša Jugoslavija je bila zemlja u kojoj se najbolje primio satirični strip Alan Ford, a interesantno je da u Srbiji ljudi obožavaju samo izvorni – hrvatski prevod tog stripa. Od Alana Forda samo je možda popularniji Zagor – špageti verzija Tarzana iz produkcije ‘Boneli’. Zagor živi u izmaštanoj šumi Darkvud negde u imaginarnoj Americi, a taj Darkvud je bio najprijemčiviji eskapizam za generacije koje nisu sebe videle metaforički u Prerovu – mitskom srpskom selu iz romana Dobrice Ćosića, neke vrste neformalnog oca nacije, gurua srpskog ‘demokratskog nacionalizma’ i ‘srpskog Tolstoja’, kako su mu laskali fanovi.

Inače, ovih dana na RTS-u (javnom servisu), emituje se TV serija snimljena prema jednom od najuspešnijih Ćosićevih romana – ‘Koreni’. Ta adaptacija je, sudeći po prvoj epizodi, prilično uspešna. Nakon Prerova kao našeg Makonda, u srpski nacionalni imaginarijum (reč koja je ušla u masovnu upotrebu tek nedavno pošto je tvorac ultimativnog srpskog rijalitija ‘Zadruga’, vlasnik TV Pinka Željko Mitrović, svoj proizvod nazvao imaginarijum), upisala su se i neka druga sela – kao ‘izgubljeni rajevi’. Na primer imaginarni Petlovac koji je čvorno mesto radnje najgledanije srpske TV serije poslednjih godina koja je dobila ime po srpskoj poslovici ‘Selo gori, a baba se češlja’. Baš me interesuje postoji li u albanskom jeziku slična poslovica koja bi tako slikovito označavala zaumnost u dramatičnim situacijama?

Ali da se vratimo Zagoru – ‘Duhu sa sekirom’ (američki Fantom je u svetu stripa ‘Duh koji hoda’): Koliko je njegov Darkvud bitan za generacije odrasle ovde, pokazuje i to da se jedan od najboljih srpskih bendova zove Darkwood Dub. Ove godine, dragi Mustafa, slavimo pola veka Zagora na našim prostorima. Ovog italijanskog junaka stvorili su scenarista Gvido Nolita (pseudonim Serđa Bonelija) i crtač Galijeno Feri davne 1961, a na YU tržištu premijeru je imao 1968. u kultnoj strip ediciji ‘Zlatna serija’ koju je u bivšoj državi objavljivao ‘Dnevnik’ iz Novog Sada. ‘Zlatna serija’ je obnovljena, (izdavač ima simpatično ime – ‘Veseli četvrtak’), a čak su se pre koji mesec vodile u Srbiji ozbiljne polemike da li je u duhu originala naslovna strana koju je nacrtao svetski relevantan strip crtač iz Srbije Aleksa Gajić. Kad sam se ja uključio u polemiku neko me je onespokojio poslovicom – ‘Dokon pop i jariće krštava’. Imate li nešto slično u jeziku?

Da li Mustafa veruješ da čak i jedan fantazmagorični vestern kao što je Zagor može da ima veze sa srpsko-albanskim odnosima i Kosovom? Negde 2015. u vreme kad je Zagor bio i glavna zvezda prestižnog Salona stripa u Beogradu, sa velikim bilbordom ispred kultnog Studentskog kulturnog centra, dobijem odnekud jedno neobično izdanje Zagora. To je bilo vreme kad je još bio svež briselski potpis na sporazumu koji je predviđao i formiranje famozne Zajednica srpskih opština na Kosovu. Taj neobičan Zagor oštampan je u malom tiražu kao neka vrsta piratskog izdanja. Mislim da mnogi Zagorovi fanovi u zemlji i i svetu ne znaju za ovu konceptualna epizodu iz 2010. godine. Čak je ‘pozajmljen’ i Bonelijev logo da sve bude autentično.

Sveska s naslovom ‘Spasonosna poruka’ delo je dvojice nepoznatih autora koji su potpisani pseudonimima i predstavlja rođendanski poklon jednom dečaku iz Beograda. Taj dečak – Danilo – faktički, postaje Čiko – verni Zagorov sidekick (pratilac, heroj, zabavljač savetnik). Samo hrabriji, spretniji i mršaviji. Dečak u školskom dvorištu zatiče starca sa šajkačom (tradicionalnom srpskom kapom) i kokardom (rojalističkim srpskim grbom). Drugovi mu kažu da je starac zalutao, ne poznaje dobro Beograd, ali ima važne informacije.

– Šiptari (koristi se taj, ovde neprijateljski termin za Albance) će za sedam dana napasti Pećku patrijaršiju. Podaci su tačni, pripremaju se, a niko mi ne veruje. Trebalo bi javiti tamo – kaže starac.

– A naši, vojska i policija? – pita dečak.

– Neki veruju, neki ne veruju, ali ne mogu ni da mi pomognu niti išta da učine. Sve je opkoljeno, a sve veze su u prekidu. Poruku može preneti samo kurir lično… Ali, to mora da bude neko dovoljno mali i brz da se provuče – kaže starac.

– Evo, ja ću. Ja smem i mogu. Javite mami i tati da sam ja ovo morao da uradim. Srbija to od mene očekuje – odlučuje dečak.

Posle dva dana i dve noći pešačenja stiže na Kosovo i iz šume posmatra patrolu Kfora. Odjedanput, neko mu prilazi iza leđa, šakom prekriva usta… U pitanju je, naravno, Zagor.

– Ja sam uvek tamo gde je nepravda i borba za slobodu. Pozvali su me neki moji prijatelji Srbi da im pomognem u borbi… – objašnjava dečaku otkud on na Kosovu. I ostalo je, naravno, legenda.

I hrvatski dnevni list Slobodna Dalmacija iz Splita je citirala srpsku štampu pod nazivom – ‘Zagor na Kosovu!’. Bilo je posle šala po Beogradu da je Dačić bio inspirisan Zagorom kad je iznosio argumente protiv ulaska Kosova u UNESKO.

Jedno od opštih mesta analize geneze srpskih poraza na Kosovu je to da su Albanci pobedili natalitetom. Kod nas traje neka vrsta kampanje za podizanje nataliteta. Ona ponekad poprima i pomalo bizarne momente. Predsednik Vučić je pre neki dan naveo podatke nekog istraživanja, sa kojim stručna javnost nije upoznata, da se manje dece rađa u višespratnicama. ‘Zato ćemo u centralnoj Srbiji graditi zgrade sa četiri sprata, a u Beogradu i Novom Sadu sa pet i šest spratova’ – rekao je predsednik.

Bizarnosti je bilo i početkom godine kad je javnost osudila predloge slogana koje umalo nije prihvatila država tipa: ‘Rađaj – ne odgađaj’, a što je opet doživelo opskurne varijacije tipa ‘Ne u usta – da sela ne ostanu pusta’. Sve se svelo na još jednu priču o ‘populizmu’ vlasti, iako ja zaista sumnjam da li može postojati kampanja za povećanje nataliteta koja ne bi u suštini bila populistička? Ovde se kuka da mladi i stručni ljudi odlaze iz zemlje, a paradoksalno je da će tek odlaziti ako Srbija uđe u EU, kao što i Hrvatska može da dođe do ciničnog epiloga – da se broj mladih Hrvata koji su je napustili izjednači sa brojem proteranih Srba.

Da se vratimo na poetiku Dobrice Ćosića (jer i ‘Koreni’ su jedna vrsta literarne studije o natalitetu) i ono što je govorio i moj deda, možda i bolje od ‘srpskog Tolstoja’ – uvek je, dakle, tako bilo u Srbiji: ‘Država za rat daje topove, gazde volove, a sirotinja sinove’. Dobro, danas se umesto volova daju džipovi, ali je suština ista. Što naravno nije razlog da se ne rađaju deca, jer ako ih i bude, teško je danas reći šta bi sutra radili „Vučićevi bejbi bumeri“ – da li bi neko od njih otvorio u vojničkoj uniformi vrata Pećke patrijaršije na tragu ‘Zagora na Kosovu’, ili bi mnogi od njih radili na srpskim plantažama softvera? Ili bi ‘vatali zjale (e, ovo je prevodilački izazov).

Politika opsesivne podele „za i protiv Vučića“ radikalizuje (delom i banalizuje) svaku ozbiljnu društvenu temu – pa i populacionu. Svaka priča o pospešivanju populacione politike uvek vrati u opticaj i onu zlokobnu kovanicu o ‘biološkoj supstanci’. Ali, ako gledamo mapu evropskih zemalja na temelju haplogrupa – to su grupe koje dele zajedničkog pretka te mogu biti jedan od načina na koji se može posmatrati genetski sastav neke populacije – dolazi se do zaključka da su muški preci u slučajevima Srba, Hrvata, Bošnjaka, Slovenaca, Crnogoraca veoma slični (u nekim grupama gotovo identični), što navodi na zaključak kako su razlike među navedenim narodima prevashodno kulturološke naravi. Pa otuda su i klanja na prostorima Jugoslavije u ovom slučaju ‘bratoubilačka’. Kao što je i netrpeljivost u presudnim i latentno genocidnim nacionalnim narativima, kolektivnim predstavama o daljoj i bližoj prošlosti. Ne, dakle, u ‘supstanci’, ali to ne znači mnogo žrtvama pretvorenim u ‘supstancu’ bez imena i prezimena.