Zamke vlažnog sna

Premijer je rekao da izbora neće biti u narednih tri, četiri ili pet meseci, a što ne znači da ih neće biti u narednih šest, osam ili deset meseci. Za one koji razmišljaju o mestu u istoriji (Vučić) to je tek samo tren u prestrojavanju, za one koji politički žive od danas do sutra i na tome prave kontinuitet opstanka na vlasti (Dačić), to je večnost, za one koji bi da se steknu povoljniji uslovi (Pajtić), to je nada da će proces entropije SNS početi upravo kad se bude činilo da su SNS i njen lider najjači. A mogu još malo da budu jači. Jer, tada se i zjapeće kontroverze više ne mogu maskirati interesnim i paraideološkim konsenzusima.

Imao sam, ono što se kaže – uvid u jedno ozbiljno istraživanje javnog mnjenja koje je uslovno rečeno interno. Znači, nije da naručioci ne bi voleli da se nešto vidi u javnosti. Nešto se već videlo, a evo šta vam mi prezentiramo.

Prvo, da istraživanje još jednom pokazuje ogromnu hipokriziju kad je reč o Kosovu. Na pitanje „koji su po vašem mišljenju najznačajniji problemi sa kojima se Srbija u ovom trenutku suočava, problemi zbog kojih ste vi lično zabrinuti?“, da li verujete da je odgovor – Kosovo tek na 19. mestu zabrinutosti. I to na reprezentativnom uzorku. To su spontani odgovori. Koji bi za svetinju morali biti najspontaniji. Najviše su ljudi zabrinuti zbog nezaposlenosti, pa idu zatim standard, korupcija, azilanti, stalni rast cena, natalitet… Ovakvi rezultati ne odgovaraju javnoj zabrinutosti, pa i histeriji, takozvane nacionalne elite zbog Kosova.

Možda su građani Srbije najviše zaista bili zabrinuti za Kosovo krajem osamdesetih. Milošević im je obećao da će to rešiti – i oni su ga izabrali. Kosovo nije bilo nikakav motivacioni faktor onih koji su krenuli protiv Miloševića Petog oktobra. Nikolić nije pobedio Tadića na temi Kosova; on i Vučić su pobedili jer su obećali obračun sa „žutim kriminalcima“. Kad predsednik SANU Vladimir Kostić govori o nekoj vrsti dostojanstvenog odlaska Srbije sa Kosova i čuvanja onoga što je tamo održivo, to bi se moglo u naknadnoj analizi protumačiti i kao dostojanstveno usaglašavanje odgovora na anonimnu anketu i onoga što se javno govori.

Zašto je Vučić odustajanjem od izbora pomogao srpskom višepartizmu? Pa zato što su ovakvi rezultati, ako bi izbora bilo odmah i ako bi se na njima kandidovale samo stranke, a ne koalicije: SNS bi uzela 54 odsto glasova, SPS oko devet, a samo bi radikali još sigurno prebacili cenzus sa šest odsto. Zatim idu: DS pet, DSS četiri, Dveri tri, LDP tri, Tadićeva SDS dva. To pokazuje da naprednjacima koalicioni partner više ne bi bio potreban ni zbog iluzije „reformskog konsenzusa“. U kampanji rejting bi se mogao dići čak do 60 odsto. Sadašnji sitni koalicioni partneri mogli bi da ostanu kao Vučićeva milostinja, ili da se zamene avangardnijim – partijama Čedomira Jovanovića ili Borisa Tadića na primer. Pod uslovom da su u koaliciji, jer same ne mogu iznad cenzusa.

Socijalisti su otprilike standardni: Sami su na devet odsto. Bez vlasti oni su ko pijan u potoku. Novi potpredsednik Predrag Marković moraće hitno da ubrizga ideološki adrenalin. Dačić to razume.

Vučićev makijavelizam prema desnici svodi se na sledeće sudeći po onom do sada viđenom: Šešelja držati iznad cenzusa, a ostale razbucati da ni u jednoj varijanti ne mogu preko cenzusa. Ne bi bilo problema kad bi Nenad Popović sam, ili u aranžmanu sa nekom podobnom frakcijom Dveri ili Treće Srbije, mogao u parlament. To je u praksi za sada teško.

Ostaviti DS ispod cenzusa bio bi vlažni san SNS. Tu se krije i velika opasnost. Budu li građanska i desničarska opozicija (bez radikala) ostale van parlamenta, višepartizam bi pokazao rizičnu distorziju. SPS, ako Dačić ne ubaci brzo još nekoliko Markovića a ovi još nekoliko svojih, statirao bi u parlamentu ili bi se brzo pojavili „nezavisni poslanici“. Šešeljeva pitanja Vučiću na Pinku su i maksimum Šešeljevog opozicionarstva. Šta bi drugo preostalo: Da Šešelj odmeni Marijana Rističevića kad treba replicirati Zoranu Živkoviću? Da Vjerica Radeta kune Zoranu Mihajlović po Skupštini? Kakva takva, realna, opozicija – građanska i desničarska – ostale bi van parlamenta. Građanska bi se onda još više poistovetila sa bespartijskim „civilnim društvom“, dok bi desničarska lako mogla skliznuti u agresivni nacionalni nihilizam. U nadu o obnovi „srpskih zemalja“ pod ruskom čizmom. Ulica bi bila prirodni ventil za obe opozicije, a da one prave „narodnu slogu“, kao nekad Slavko Perović i Novak Kilibarda u Crnoj Gori – to je teško zamislivo. Vučić bi morao da troši još veću energiju nego danas da kontroliše ova dva pola. Višepartizam bi bio na najnižim granama od obnavljanja.

Kako stoje stvari sa mogućim koalicijama? Bez podizanja cenzusa na nivo „turskog cenzusa“ (kod babe Erdogana je 10 odsto) – jako loše. U smislu da bi se pojačala parlamentarna konfuzija. Sa Palmom Ivica ima komotnih 14 odsto. Boris i Čeda mogli bi do sedam odsto. Gledajući derivate DS, sa žaljenjem bi se čak moglo konstatovati da njihovi lideri teško mogu da naprave veliki potez kao nekad Dragoljub Mićunović, koji sigurno nije imao manji ego od njih. Mićunović je u jednom trenutku prestao biti uvređen, pa vratio onaj Demokratski centar i sebe u DS. Meren je u istraživanju Zoran Živković u koaliciji sa Sašom Radulovićem. I oni mogu do sedam odsto.

Kad bi se to sve poukidalo, kao propali projekti, onda bi i Borko komforno mogao da napusti DS. Ili da ga Pajtić relaksira jer bi stranka prestala biti cenzusno rizična. Pajtić ima elemente gume, i to je veliki kvalitet. Gumifleks protiv naprednjačke Superhik mašine koji uzima siromašnima da bi dala bogatima.

SNS u koaliciji sa Rasimom, Krkobabićem, Veljom i Vukom Draškovićem pada na 51 odsto u odnosu na 54 kad su sami. Ko najviše oduzima SNS-u, neka bude vaša misaona razonoda za vikend, dragi čitaoci. Relativna sinergija oseća se u mogućoj koaliciji DSS-Dveri jer njihovih sedam odsto ne deluje depresivno kao onih sedam Borisa i Čede.

Da Srbija ide pravim putem misli čak 48 odsto ispitanih. A pogrešnim 39. S time da je verovatno retko ko najsigurniji šta je pravi, a šta pogrešni put. Skupština SNS pre sedam dana imala je uglavnom antievropski ton, da bi gostovanje premijera dan kasnije na Pinku imalo uglavnom evropski ton. U suštini, Vučićeva Vlada je i danas ono što je i bila, a što su strani posmatrači odmah rekli – vlada desnog centra. Aplauz koji je dobio na skupu narodnjačkih partija Evrope u Madridu, prekjuče, pokazao je da je to Vučićevo prirodno okruženje. Pohvaljen je i od Merkelove i od Orbana. Za istu, izbegličku, stvar. Da li bi moglo i za sve druge stvari.

Kada pitaš za konkretnu zemlju, građani najviše vole Rusiju, a i Nemačku samu vole više od EU. O NATO paktu loše misli čak 77 odsto ispitanih.

Što se tiče samih političara, Vučić je najpopularniji, ali je interesantno da bi po ovim rezultatima Zorana Mihajlović pobedila Tomislava Nikolića. Pobedio bi ga i Ivica Dačić. Pobedio bi ga i Vuk Jeremić. I niko više. Vuk Jeremić je verovatno „najsačuvaniji“ srpski političar. Mnogima on može biti najmanji zajednički imenitelj.

Sećate li se kako se krajem osamdesetih govorilo o „četiri stuba srpstva“: SPC, SANU, Zvezda i novine Politika. Da li Vučić igra simultano, da bi na kraju sve ispalo dostojanstveno – kako kaže uvaženi akademik Kostić, koji je prekinuo „Hajdinovu tišinu“. Koja je, na neki način, ipak bila lekovita.