Zloupotreba Pinočea

Valjda ćemo se složiti da je FIFA moćnija firma od UN, ali onda se moramo složiti i da je UEFA solidnija tvorevina od EU. Da vidimo i kako, dragi čitaoci. Prvo, iz UEFA neće niko ni da razmišlja da izađe, čak ni Englezi. A svi hoće da budu u njoj: Po tom pitanju putinska Rusija nema dilema da li je deo fudbalske Evrope ili nije. Babo Erdogan može da bude malkice i ciničan pa da kaže da je filozofska dilema da li danas više Evropa treba Turskoj ili Turska Evropi, ali kad je reč o fudbalu Turska nema nikakvih dilema da li je u Evropi. Kao i Izrael. Tu je i Gruzija, i Jermenija. Ukrajina, koja ima ovoliko problema oko EU integracija, čak je i organizovala prvenstvo Evrope u fudbalu (s Poljskom), a ne prvenstvo „Evroazije“. Vojislav Koštunica jeste protiv ulaska Srbije u EU, ali sigurno nije protiv UEFA i članstva našeg saveza u toj instituciji. Pa i Tači i Vokri bi pre, kad bi mogli da biraju, ušli u FIFA i UEFA, nego da Kosovo priznaju Slovačka i Rumunija.

Kad je futuristika u pitanju, nije malo evroskeptika koji su uvereni da će se EU sutra raspasti na nekom nivou, dok retko ko veruje da će se UEFA raspasti. Kad ti UEFA opali klempu u „švajcarcima“, čik da vidimo ko neće da plati. I da vidimo ko to neće da ispuni standarde koje ova firma propiše, od Moldavije do Gornjeg Milanovca, kad se prave novi stadioni: Od svlačionica, reflektora, tuševa, protivpožarne zaštite… Kad su u pitanju FIFA i UEFA, svi se dobrovoljno odriču dela suvereniteta. Ako treba i dela „ponosa“. Stižu Josipu Džou Šimuniću pisma podrške od proustaške Hrvatske i dijaspore zbog one svinjarije „za dom spremni“ posle maksimirskog meča sa Islandom, napadaju ekstremisti sajt FIFA, ali ako bi se u Hrvatskoj i njenoj dijaspori raspisao još jedan referendum-bizarniji od mogućeg referenduma o ćirilici – tipa da li hoćemo u Brazil na Mundijal ako Šimuniću ne ukinu kaznu, verovatno bi mnogi, koji danas podržavaju Džoa, rekli idemo u Brazil, uz racionalizaciju da tamo „Igramo za Džoa“. Eh, da je FIFA umesto UN.

Možda bi i najveći konspirološki antiglobalisti pristali na takvu „svetsku vladu“. Bar rigorozno neguje antifašizam. I ne bave se mnogo „selektivnom pravdom“, mada i tu ima malih gledanja kroz prste za bogatije klubove. Kad su onomad Interovi ultrasi pogodili Milanovog golmana Didu bakljom, Inter je kažnjen sa nekoliko utakmica neigranja pred publikom, i nešto keša, a zamislite da je neko Džoa Šimunića, kao Huantia 1977. pogodio na „Marakani“ flašom u glavu. Posle njegovog brutalnog starta nad Sulejmanijem. Džo bi verovatno postao novi Stjepan Radić, a račun koji bi Tole Karadžić dobio bio bi zastrašujući i ne bi pomogle nikakve veze sa Platinijem.

Inače, zašto srpski nacihuligani na utakmicama pišu parolu „nož-žica-Srebrenica“ na ćirilici, ako oni kojima je ona upućena to ne umeju da pročitaju. Pored autoputa kroz Beograd vidim grafit – „Ovo je zemlja ćirilice“. Napisan na ćirilici. Ali taj kome je namenjen da ga pročita neće umeti jer ne zna ćirilicu pa neće ni razumeti poruku. Dakle treba ti latinica. Kao što ni ustaše u Vukovaru ne mogu da postignu pravi efekat ako ne iskoriste ćirilična slova radi estetskog kontrasta. Jel' i to zovemo „narcizmom malih razlika“?

Još malo o FIFA. U prošlosti je bilo kontroverzi oko ponašanja „svetske vlade“: Na primer, da li je trebalo održavati Mundijal 1978. u Argentini pod vojnom huntom koja je naredila selektoru Menotiju da mora kako zna i ume biti svetski prvak. Doduše taj tim sa Kempesom i Lukeom je bio jako dobar (ej, pobedio je onakve Holanđane), ali je pre toga namestio utakmicu s Peruom, a upućeni pričaju da je Mario Alberto Kempes posle svake utakmice trčao još sat vremena da bi se smirio od dopinga. Igrao je sa spuštenim štucnama jer, kažu, nije osećao bol.

Teza Donalda Ramsfelda o Evropi „staroj“ i „novoj“ (postkomunističke zemlje bez Rusije), fudbalski je obesmišljena u korist De Golove teze o Evropi „od Atlantika do Urala“. Plus Izrael i još poneko koga Putin vidi isključivo u Evroaziji.

Da zaključimo ovu priču povodom kažnjavanja Šimunića za fašistički ispad. Ako je globalizacija možda i prirodna pojava, sa sumnjivom eshatologijom, onda je bar fudbal njeno najlepše lice. Jer u njegovom temelju je bogatstvo različitosti. I gde bi se to, recimo, sreli Bosanac Džeko iz ratne mahale, i Brazilac Grafite iz favele da nije bilo magije „baluna“ i para da se talenat plati. U nemačkom Volfsburgu su bili plaćena i voljena gospoda kad sam ih gledao. Šta bi bili u mahali i faveli?

I kakve veze ima čileanski diktator Pinoče iz naslova sa ovom temom. Iako se u Čileu gra dobar fudbal (Zamorano mi je bio jedan od omiljenih centarfora), a i YU reprezentacije su tamo dobro prolazile, nema nikakve. Pinoče ima veze sa srpskim stranačkim nadgornjavanjima. Sa korišćenjem prejakih reči. Nije to isto kao kad smo koristili „bando crvena“ ili „Slobo-Sadame“. Ona na TV „Bastilji“ propaganda jeste u biti bila gebelsovska, ali da li danas Vučić, Nikolić i ostali naprednjaci u „metodologiji“ zaista toliko liče na Pinočea (Vladimir Todorić, DS), ili slute na Idi Amina (režiser Kokan Mladenović)? Onaj famozni džak sa glasačkim listićima koji su kao mečku pokazivali Vučić i Nikolić jeste ostao nerazjašnjen na neki način, i tu su pravi odgovori potrebni, ali da li je to baš malo paljenje Rajhstaga kako misli bivši predsednik države i DS Boris Tadić? Ako neko iz neobrazovanja da ime kafani „Kristalna noć“, pa kad sazna činjenice uputi izvinjenje i promeni ime, to se i da razumeti, ali pomenute javne ličnosti su prilično obrazovane i dobro znaju ko su Pinoče, Idi Amin, i šta je paljenje Rajhstaga.

Ali, fora je u tome što se bukvalno isto ponašao i Vučić i njegov izborni štab u vreme opozicionog naprednjačkog delovanja. Pamtim bar dva saopštenja SNS u kome su naveli da mediji u Tadićevoj Srbiji najviše podsećaju na medije u Čileu za vreme Pinočea. Kao stilska figura to deluje efektno, ali nije tačno ni u slučaju Tadićevog ni u slučaju Vučićevog uticaja na medije. Tu ne mislimo na stare „Radikalske talase“. Što naravno ne znači ni to da Tadić i Vučić mnogo vole kad ih neko kritikuje. Svako od njih je, na svoj način, dao doprinos „tabloidizaciji“ medija i društva, ali verujte i demokratizaciji. I to je ta neurotična protivurečnost koja psihotizuje Srbiju. Ali, ono prvo u vezi s propagandom moramo reći nežnijim rečima, da one jake reči ne bi postale inflatorne. Pa, gosopođo Miščević, zar nismo simpatičniji ako u Brisel dođemo u nabudženom „puntiću“ nego u „ferariju“. Misliće ljudi da imamo para.

Ugledni „Njujork tajms“ je u svom tekstu o privatnom obrazovanju u istočnoj Evropi u negativnom kontekstu govorio o univerzitetu „Megatrend“, pa su pomenute i „megatrenduše“ kao jedna vrsta simbola srpske tranzicije. Ovaj izraz prilično asocira na „sponzoruše“, „namiguše“, pa se otuda stiče i neka vrsta ultimativne „turbo-folk“ odrednice visoke škole. Sigurno da privatno obrazovanje u Srbiji generalno zaslužuje temeljnu kritičku i nadležnu analizu, ali bi bar dve stvari oko „Megatrenda“ trebalo naglasiti radi pune istine. Da li čitaoci „Njujork tajmsa“ znaju da je Mića Jovanović verovatno jedini rektor u istočnoj Evropi koji svira i peva Hendriksovu „Hej, Joe“, a da je u moru muzičkog đubreta po televizijama „Megatrendova“ TV Metropolis svetao primer kanala koji isključivo pušta rok, bluz i džez, a to namiguše, sponzoruše, pa i mnoge „megatrenduše“ verovatno ne slušaju.