Zov sirena

Milošević je tih dana primio delegaciju DEPOS-a, koju su činili Ljubomir Simović, Nebojša Popov, Milan Nikolić i Nikola Tasić. Od tada se mnogo toga promenilo. Na primer, onda se pušilo u Predsedništvu (Popov je, koliko se sećam pušio „dravu“), ali nešto je ostalo i isto. U zahtevima DEPOS-a, koji je delegacija prenela Miloševiću, bio je i onaj o neophodnosti izbora za ustavotvornu skupštinu. DEPOS, iako generalno neuspešan, uspeo je da relaksira stvari, pa je Milošević doveo na savezni nivo vlasti Ćosića i Panića, te raspisao izbore koji naravno nisu bili oni za ustavotvornu skupštinu, kao nijedni potom. Ni u demokratskoj Srbiji. Aktuelni Ustav se doneo na maltene skandalozan način, trulim međupartijskim kompromisom. Ova „vidovdanska vlada“ koja se pravi, nadajmo se, neće imati sudbinu „mitrovdanskog ustava“ – nečega što je maltene moralo da se menja čim se napravilo.

Čak ni mandatar Dačić ne vidi simboliku u Vidovdanu, kad je vlada u pitanju. Ako pogledamo datume – od Vidovdana 1389. preko Sarajeva 1914. i Vidovdanskog ustava Kraljevine iz 1921, pa takođe vidovdanske Rezolucije Informbiroa 1948, ili još gore Miloševićevog zatvorenog vidovdanskog kruga – od trijumfa volje do slanja u Hag, stiče se utisak da je Vidovdan simbolički jaka politička tempirana bomba, kao neki „portabl mart“ (a svi znamo čega je sve bilo u martu). Otuda je oprez neophodan u ovakvim bliskim susretima sa istorijom. Posebno ako se setimo Miloševićeve cinične rečenice koju je onomad isporučio delegaciji DEPOS-a: „Javno pamćenje postaje sve kraće“.

Kad je vidovdanska simbolika u pitanju, posebno njeno izvlačenje iz pogubnih nacionalističkih konstrukcija, dirljivo je setiti se plemenite inicijative iz avgusta 2007, tadašnjeg potpredsednika srpske vlade Božidara Đelića, koji je optimistički ustvrdio da će Srbija postati punopravni član Evropske unije na Vidovdan 2014. Đelić je naglasio da će to tek biti, simbolički gledano, završetak 20. veka. Kao i veliki istoričar Erik Hobsbaum, Đelić tada smatra da 20. vek počinje u stvari atentatom u Sarajevu, ali njegov kraj sa pada Berlinskog zida (što je Hobsbaumova teza) dislocira na hipotetički ulazak Srbije u EU i 2014. godinu, te otuda 20. vek po Đelićevoj smeloj interpretaciji i nije tako „kratki vek“ kao kod velikog istoričara. To je sad klasični vek od 100 godina.

Mada, ako stvari gledamo iz strogo srpske temporalnosti, pa i iz načina obeležavanja Vidovdana, tačnije iz nekih ovdašnjih (para)istorijskih opsena i mentalitetskih odušaka, Srbija i srpstvo su izgleda još u „dugom 19. veku“, koji je samo sporadično prekidan.

Naravno da se Đelićeva projekcija pokazala kao utopija, kao što su se kao naklapanja pokazale i procene srpskih „eksperata“ iz vremena Samita EU u Solunu 2003. da će Srbija u Evropu 2007.

Đelić je bar probao smelo da redefiniše srpsku vrednosnu simboliku. Neki simbolički datumi ne smeju se ostavljati samo na milost i nemilost raznim hohštaplerima. Tačnije, ti datumi se moraju, kao i spomenici kulture, zaštititi od petparačkih sadržaja koji ih vašarski banalizuju i nacionalno fatalizuju. Ili se sve prosto svede na odu zločinima i huliganizam. I kao alibi raznim regionalnim policijama. Jednostavno, mora se naći moderna vrednosna matrica koja neće potencirati gubitništvo, naricanje i zaumni nihilizam. Nemojte da se lažemo: Koliko se Srba danas pozdravlja sa „dogodine u Prištini“, i koliko je zaista njih poželelo da u četvrtak obiđe „svetu zemlju“. Ili im je bio bitniji „last minute“ za neki čarter.

Toplo preporučujem da pročitate roman „Duge noći i crne zastave“ Dejana Stojiljkovića, da se uverite da je moguć i drugačji „istoricizam“. Možda to i jeste „istorijski palp“, ali je blagorodan za lečenje od ludila. Lečenje žanrom je blagougodno. Time se nacionalna istorija i mitologija transponuju u univerzalne kontekste. „Svet se promenio“, tako počinje Stojiljkovićev roman, ali tako počinje i Tolkinov „Gospodar prstenova“. Predivan omaž, ali u krajnjoj instanci i kosovski junaci u predvečerje sudbinske bitke ulaze u istu ravan sa vitezovima Gondora iz Tolkinovog Međuzemlja. Zato i pohvala svakoj televiziji koja u vidovdanske dane umesto Šotrinog filma pusti Džeksonovu trilogiju. Mada ja ne mislim da je Šotrin film tako loš, ali o tome neki drugi put.

Bila bi velika stvar kad bi čovek sa osećajem za Nila Gejmena, Frenka Milera ili Toma Vejtsa bio šef organizacionog odbora za proslavu 1700. godina Milanskog edikta juna 2013. u Nišu. Da li će Crkva i „vidovdanska vlada“ imati taj senzibilitet i pružiti šansu Stojiljkoviću?

Ostaće u analima da je na Vidovdan 2012, kad je Dačić dobio mandat, na Ušću nastupao veliki Ozi Ozborn. Time je Ušće valjda i definitivno dekontaminirano. I to mi je, verujte, veća garancija da nema povratka u devedesete, od Dačićevih uveravanja.

Black Sabbath? Prvi su pevali o deci bez očeva i izopačenosti sveta. Tu njihovu perspektivu uzvišenih autsajdera neko je opisao kao „zdravi bes“. Njihovi sumorni tonovi bili su kao magični zov sirena za duboku, neispunjenu prazninu u modernoj svesti. Jan Kristi, autor jedne od najboljih istorija hevi metala, podseća da se Black Sabbath uzdigao kao monolit iz Kjubrikove i Klarkove „Odiseje 2001“. Pred svoju smrt Džimi Hendriks je proglasio hevi metal za „muziku budućnosti“. Danas je još više u pravu.

Italijani su na veliki način pobedili Nemačku. Ali, dok se divite Baloteliju i Pirlu, u vreme dok je Tomislav Karadžić jedini kandidat za predsednika FSS, ne zaboravite da je Nemačku pobedio i Radomir Antić.

Zamislite konobara iz fensi Ulice Strahinjića Bana u Beogradu da pošaljete ispod šatre na vašar koji se na Preobraženje održava u Rogatici. Šanse da se ne snađe ili sapne na livadi su velike. Pred sličnim iskušenjima biće i pojedini vikari DS u opoziciji. Ali, bez toga nema katarze. I povratka u vladu.