Zrelost i demfovanje

Malo sam se zbunio kad mi je jedan od viđenijih ljudi u Savezu za Srbiju rekao kako Vučić strahuje od velikih demonstracija ‘zbog izdaje Kosova’ pa zato blokira tradicionalna mesta demokratskog bunta. Na to mesto – Trg slobode – neformalnu tapiju mogao bi da ima možda Vuk Drašković, ali on sigurno nema ambicija i snage za tako nešto. Uostalom, ako se Vučićeva vlast može nazvati devedesete sa punim izlozima i međunarodnom podrškom, onda će valjda i opozicija praviti svoj Miting za Kosovo samo bez paljenja ambasada i krađe patika, a taj miting je bio ispred Skupštine gde nema nikakvih bitnih rekonstrukcija. Uostalom to je i mesto Petog oktobra. Opozicija može da mašta o masovnosti patriotskog mitinga koji je zaličio na kontra Peti oktobar, i da se nada da će Vučić kao Tadić biti u Rumuniji. Pa da mu kao AVNOJ kralju Petru zabrane povratak u zemlju.

Možda je opozicija olako propustila Preobraženje da se testira. Hajde da vidimo šta je opozicija radila posle NATO bombi, a tada je priznaćete bila u nepovoljnijoj poziciji nego sad. Što se tiče uslova rada. Dakle, obratite pažnju na dva datuma 1999. godine: 29. jun i 21. avgust. Prvog datuma je Savez za promene u Čačku napravio prvi postratni opozicioni miting i okupio desetak hiljada hrabrih ljudi. Drugog datuma je opozicija na Preobraženski miting u Beogradu izvela skoro sto hiljada građana.

Ako Vučić nije zvao Velju Ilića na otvaranje auto-puta Ljig – Preljina, bilo je džentlmenski da ga ovi zovnu u Savez za Srbiju. Stvari su se i po tom pitanju promenile najgore: Danas deluje nadrealno da Vučić može da pozove civilizovano Đilasa bilo gde, kao što ga je bio pozvao na otvaranje Pupinovog mosta, jer je i bivši gradonačelnik naravno za to bio zaslužan.

Iako je Srbija krcata građanskim inicijativama i NVO sektorom, nema grupe kao što je nekad bila G17 plus (sećate se pesmice ‘veća grupa građana hoće Dinkić Mlađana’) uticajne da pozove stranke i narod na ozbiljan protest i da time sanira surevnjivosti među opozicijom.

Milošević se sastao bio sa Vukom Draškovićem javno, i sa Đinđićem tajno. Mislite li da je danas moguć bilo javni, bilo tajni, sastanak Vučića sa Đilasom, Jeremićem ili Jankovićem? Možete li tek zamisliti da neko od opozicionara posle tog imaginarnog sastanka, između ostalog, kaže i da je Vučić šarmantan čovek? Po pitanju višestranačja atmosfera je gora nego 1990.

Ko je u vreme Preobraženjskog mitinga mogao pomisliti da će jednog dana u Srbiji u kojoj je predsednik Vučić, američka ambasada na udarnim TV imati spotove koje popularišu Srbiju i njene stanovnike koji sanjaju i ostvaruju snove?

Da li je trampovanje u stvari demfovanje?

Kosovo je žarišna tačka hipokrizije srpskog javnog mnjenja, te će otuda i prepariranje mozgova od strane režimskog agitpropa biti lakše. Možda zvuči cinično, ali neku vrstu respekta izaziva otpornost srpskog javnog mnjenja na geopolitička zamajavanja. Toliko medijske energije je uloženo u putinizaciju Srbije, u raskrinkavanje šiptarskih lobističkih centara na Zapadu, toliko se utuvljivala u glavu neminovnost nadiruće multipolarizacije, o Evropskoj uniji se govorilo kao da je u terminalnoj fazi SFRJ, a da je Makron samo mlađi Ante Marković, kad ono posle svega čak 55 odsto građana Srbije podržava članstvo svoje zemlje u EU, dok je srpsko rukovodstvo za razliku od Miloševića uspelo da našu istinu probije u svet i dovede zapadne sile do preumljenja.

To 55 je čak za tri odsto više u odnosu na drugu polovinu 2017. godine, kako se navodi u najnovijem istraživanju koje Ministarstvo za evropske integracije sprovodi na svakih šest meseci. Da stvari budu još ugodnije, istovremeno je procenat građana koji se protive ulasku u EU smanjen i sada iznosi 21 odsto, objavila je slavodobitno ministarka za evropske integracije Jadranka Joksimović, koja, ruku na srce, od svih starih Vučićevih saputnika, radikalski ne recidivira, već je posvećena na EU putu.

Ovi rezultati su, s obzirom na mentalno stanje Srbije u kome dominira atmosfera seljačkog staljinizma, prilično senzacionalni. Ali, potuljeno je srpsko javno mnjenje pa otuda treba pažljivije analizirati meandre hipokrizije: Najbanalnije objašnjenje je to da je Vučić za EU, pa otuda tome stremi i većina njegovih birača, i kad tome još pridodamo glasače opozicije koji su za EU, to je tih 55. Ta mehanička većina ne oslikava suštinu političke zbilje u Srbiji. Niti je to dokaz političkog konsenzusa za EU. Da je tako, Vučić bi bio stabilan proevropski političar koji bi iza sebe imao podršku proevropskog biračkog tela. ‘Stabilnost’ se ovde drugačije generiše. Vučićeva većina se u dobroj meri zasniva na podršci antibriselskih birača, onih koji su skloni revizionističkoj politici u odnosu na devedesete, koji su autoritarni, putinizirani, i njihova kontrola je suštinski bitna. Oni se zamajavaju pričom o promenjenim geopolitičkim okolnostima u korist Srbije, i o iluziji dobitka, i oni ne uočavaju osnovne kontradikcije Vučićeve politike. Trampovanje tih birača je suština njihove pacifikacije – put kako u njihovim glavama i narativima može doći do amnestije Zapada (Amerike).

Opozicioni građani koji su revoltirani žmurenjem Brisela na jačanje lične vlasti, iz inata mogu braniti Kosovo, ali intimno, tek javno, ne mogu biti protiv Srbije u EU. Očigledno se potcenjuje i broj onih konformističkih naprednjaka (formalnih i neformalnih) koji znaju da za njih nije namenjena otrovna propaganda, ali imaju razumevanja za nju zbog održavanja rejtinga. Oni znaju da evroskepticizam ne odgovara njihovom konformizmu. Opet, bez imalo cinizma – i to je ona ‘zrelost’ građana o kojoj govori ministarka Joksimović. Činjenica je da dobar deo ‘potrošačkog društva’ u Srbiji glasa za Vučića, a ne samo oni čija se tipska slika svodi na naprednjake koji su pošli na miting 2012. pa u podzemnom prolazu na beogradskim Terazijama uz pokretne stepenice koje su išle nizbrdo krenuli uzbrdo. Tadašnja propaganda DS je ponizila te ljude, a sadašnja se sveti na kvadrat tako što traži ‘pristalice opozicije’ koji iskritikuju Uroša Predića i Isidoru Sekulić ako ih neko u anketi pita kako reaguju na to da su ovo dvoje od Vučića dobili na poklon stan u Beogradu na vodi.

Jedna od tabu tema analize javnog mnjenja je utvrđivanje koliko u stratumima srednje klase ima Vučićevih glasača. Nekim dogmatizovanim istraživačima psihološki je lakše da istrajavaju na anahronoj tezi o devastiranoj srednjoj klasi u razorenom društvu. Ili da nju maskiraju senkom super strukture ‘nove klase’ (gde ima i onih sa dosovskim korenima) čiji glamur ili mistifikacija moći u potenciranoj anonimnosti naznačavaju i tranzicione epiloge.

Rezultati istraživanja idu naruku kampanji za istorijski dogovor oko Kosova. Ministarka Joksimović to ume lepo da kaže u smislu da građani, ‘bez obzira na probleme koji realno postoje, ipak sagledavaju da je vreme lamentiranja nad sudbinom i nepravdom prošlo’. Iako je podrška od 55 odsto za EU u suštini formalna (što mi kaže jedan naprednjak u polušali – biće za EU koliko god treba), nju sigurno motivišu i priče o EU ‘u više kolona’, kao i spinovi o ‘pravoslavnoj EU’.

Jedan blizak Vučićev saradnik koji nije bio uvek ni daleko Miloševiću, znao je govoriti kako ni on u datom trenutku nije razumeo neku vrstu vizionarstva ugrađenu u genijalnost Dejtona, pa je bio protiv, ali da sada razume Miloševićevo vizionarstvo. To je neka i preporuka onima koji se u vladajućim strukturama mrgode na Vučićevo vizionarstvo povodom Kosova koje će biti makar retroaktivno priznato kao tekovina. To je i preporuka da tvrdo jezgro vladajuće partije ne treba sebe da dovede u poziciju kao tvrdo jezgro SPS koje je Milošević počistio posle Dejtona. Među kojima je kasnije bilo i rehabilitovanih. Tek bi bilo bizarno da neke od istih ili sličnih koje je sklonio Milošević, sad skloni i Vučić. U tom smislu patriotska svet je bar sazrela.

Vučić ipak nije u poziciji hrvatskog premijera i šefa HDZ Andreja Plenkovića, koji u ‘matičnoj stranci Hrvata’ ima ozbiljnu desnu opoziciju koja mu diše za vratom. Plenković u koaliciji nema nikakav ‘pokret socijalista’ koji bi u vladajućoj srpskoj skalameriji bio najdesnije. Kako to samo ume kriptolevica. ‘Desno krilo’ kad bi napustilo zbog kosovskog pitanja SNS imalo bi samo dva puta – ili nazad kod Šešelja, ili u DSS, odnosno Savez za Srbiju. Odocnili su da sačuvaju dušu i drže moralno-političku nastavu u nekom Stamatovićevom kampu koji je ipak zatvoren ma koliko imao vulinovskog šarma.

S druge strane, ‘liberalno krilo’ SNS ima šanse mimo Vučića koliko i ‘meko krilo’ SPS protiv Miloševića.