301

Prva je objavljena pre više od pet i po godina, ili nešto manje od 301 nedelje, 4. aprila 2016. sa naslovom Bez uprave je najbolje.

Bavila se „fenomenom“ da je FK Crvena zvezda tada zvanično bez rukovodstva, koje je na čelu sa direktorom Zvezdanom Terzićem podnelo ostavke početkom avgusta 2015, dakle osam meseci pre, počela s dominacijom baš kad je postala „obezglavljena“, i zaređala 25 pobeda uz samo jedan remi. Jer joj „uprava“ nije nedostajala.

– Želim da vas obavestim da sam podneo neopozivu ostavku na mesto generalnog direktora FK Crvena zvezda. Odlazim jer su od mene to tražili navijači, i ja to poštujem- saopštio je tad Zvezdan Terzić.

Klubu je „krenulo“, ostavke su zaboravljene, možda su i to navijači „tražili“, a od tada je Zvezda uzela pet od šest titula, plus onu iz 1946, ali će ova ostati u istoriji zabeležena kao jedina „bez uprave“.

Od tad, Zvezda dominira u većini sportova, u ovim „glavnim“ i najpopularnijim bez greške, zlobnici i cinici su se usudili da primete da to ima neke veze sa njenim velikim navijačem, inače centralnom političkom figurom u Srbiji, koji je baš tad počeo sa misijom obuhvatanja apsolutne vlasti. Svugde, pa i u sportu.

Porazno je za ovu kolumnu i ovog kolumnistu da se od tad, pre svega u srpskom sportu, i van političko-sportskog rivalstva Zvezde i Partizana malo toga promenilo.

U upravama srpskih klubova i saveza i dalje sede političari ili njihovi sateliti, biznismeni koji su vrlo često i kontroverzni, lokalni moćnici i još poneko, ali stranački pedigriran ili sa befelom dobijenim sa vrha vlasti.

U sportu je, ako gledamo po „transparentnosti“, nešto više para.

Doniranje „malih“ sportova je poslednja u nizu kampanjska akcija ove vlasti, koja uvek daje jednokratno, deli po javno nepoznatim kriterijumima, ponekad traži i javno „hvala“ od korisnika takve „narodne kuhinje“.

Kampanjska, zato što nema veze sa sistemskim finansiranjem sporta, i zato što je deo neprekidne „predizborne“ kampanje. I što mnogo veća količina novca koja se tamo negde po sportu sliva, ostaje van očiju javnosti, kao i njeno trošenje.

A i dalje predsednik države lično gradi stadione, daruje osvajače medalja, ali i obećava premije dok ispraća u avionu, što je i „najbližoj rodbini“ odavno zabranjeno.

Ni globalno gledano nije mnogo bolje. „Sport ili zdravlje“, postala je sve češće opredmećena maksima, sve je više vrhunskih sportista koji na borilištima kolabiraju, postaju invalidi ili čak gube živote.

Pod pritiskom neljudskih kalendara takmičenja uzrokovanim neutoljivom željom kapitala uloženog u sport da on mora da preživi.

I šta u svemu tome može kolumna, osim da nervira one koji su u sport zalutali ili su tu na opštu štetu.

Malo li je?