Bagatelisanje

U prevodu ove davno izmišljene i izlizane frazetine, ulaz na utakmice u kojima su oni domaćini biće – besplatan. Obrazloženja su, takođe, godinama ista, izlizana do providnosti: na taj način se „časte“ navijači za svu podršku koju su klubu dali tokom sezone, glorifikuje se koliko je to igračima bio „vetar u leđa“. To se u javnosti uglavnom ocenjuje kao „velikodušan“ potez uprava klubova, ma malne humanitaran. Teško da se iko zapita da li u srpskom fudbalu bar ta osnovna stvar treba da se podrazumeva i da bude „normalna“ u smislu onoga što se dešava svuda u svetu, a posebno u normalnim državama.

Treba li pomenuti da je prihod od ulaznica, ne samo u ligama koje imaju rasprodate stadione u pretplati već i u onima istog ranga kao u Srbiji, uz pare od prodaje igrača, brendiranih proizvoda i TV prava kičma finansijske konstrukcije. U našim uslovima taj prihod se vodi kao zanemarljiv, u 90 odsto slučajeva ne zaradi se tu ni da se pokriju troškovi organizacije utakmice. Broj prisutnih na tribinama neuporedivo je veći od broja „zvanično“ prodatih karata: među onim „najvernijima“ mnogi na tribine ulaze za džabe, neki od njih su za hiljadu ili dve dinara vlasnici godišnjih karata. Imala je Zvezda ne tako davno „renesansu“ posete, ugasilo se to iz prostog razloga što razlog nije bio kvalitet fudbala, već „mobilizacija“ da se „večitom rivalu“ onemogući da je pretekne u broju „titula“. To što se sada igra čak i na dva naša najveća stadiona očigledno zanima sve manje i manje ljudi, a razlozi za takav trend su više nego jasni.

U vremenu kad kablovska TV omogućuje svima da vide sve, loptanje u Srbiji izgleda kao neki sasvim drugi sport. Zapuštene livade od terena, kaljuga oko stadiona, i brlog neregularnosti u takmičenju, burazerska „ekonomija“, dugovi, malverzacije, smučili su se većini onih koji su domaći fudbal voleli, a voleli su i neki od ta dva najveća kluba. O mogućnosti da vas neko pogodi raketom, bakljom ili topovskim udarom, da vas ili vaše dete prebije zbog šala ili dresa koji nosite, da i ne govorimo. Kao ni o avanturi upotrebe toaleta na stadionima.

„Otvaranje kapija“ zato je čista demagogija, providni populizam i potez očajnika. Kad već nemaju šta da ponude, onda ajde da to „ništa“ daju za džabe. Ako je tako „i sirće slatko“, mogao bi da bude i domaći fudbal.

S tim što prazne tribine najmanje posledica samo ekonomske krize i cene ulaznica.