Besplatni ručak

Neko vas kupuje, ili barem kapariše, trebalo bi valjda najpre da pomislite u takvim situacijama, pre nego da likujete nad činjenicom da ste „posebni“ ili „izabrani“.

Pomenuta poslovica najdirektnije se na Zapadu veže za novinarsku profesiju, novinari, čak i oni sa profi i ljudskim dignitetom ipak su ljudi, i kao takvi podložni potkupljivanju. U našim uslovima gde je ta profesija moralno i materijalno razvaljena i spolja i iznutra, svima koji bi da imaju „svoje“ novinare mnogo je lakše i jeftinije. Tako je i u drugim oblastima, tako je i u sportu, malo je ko od glavešina u sportskim klubovima i savezima spreman da prihvati kritiku, različito mišljenje, a kamoli raskrinkavanje bilo koga ili bilo čega. Da bi se smanjio „rizik“, medijske kuće i novinari se „diferenciraju“ i prilično grubo dele na „naše“ i ostale, a često između grupišu i one „njihove“. Mišljenje pojedinca ili stav nekog upravljačkog organa ne bi bile nikakav problem, svako uostalom može da čita i gleda šta hoće. Nije problem ni što one medije koje smatraju „svojim“ obasipaju raznovrsnim privilegijama, što novinare vode besplatno na gostovanja i pripreme, prave „intimne“ konferencije za štampu za koje se pozivi šalju preko zatvorenih grupa na društvenim mrežama, daju im „lepezu“ akreditacija za makar užu rodbinu… Nije problem, ako pretpostavimo da su pare i jare kojima raspolažu njihove, da su „izabrani“ da biraju svoje medije i novinare, da nije krivica samo do onih koji spremaju, nego i do „onih“ koji kusaju pomenuti besplatan ručak. Problem je što oni koji nisu pozvani, ili nisu došli, dolaze na crnu ili makar „sivu“ listu, njima se na razne načine onemogućuje i obavljanje osnovnog posla, zateže se oko akreditacija (kao da su one neki nagradni vaučeri), ne šalje im se čak ni obaveštenje da se organizuje neko putovanje i cena ukoliko žele da pošalju izveštača, često „ispadaju“ iz mejling liste pa im ne stižu ni neke elementarne informacije.

Ne pominjemo ovog puta namerno ni saveze, ni klubove koji u ovom prednjače, jer suštinski to nije najbitnije. Suština je u prozuklosti ove nesrećne struke u kojoj je postalo normalno da si uvek deo nečije kampanje, za ili protiv nekoga ili nečega, a nikad svoj. Da na konferencijama ne pitaš ništa problematično, da je bolje da sa bezbedne udaljenosti i iz anonimnosti nešto objaviš, a da to ne želiš da javno i proveriš. Da hvališ uvek „kog treba“ i pljuješ po istom kriterijumu.

Ono čega su mediji puni a za šta postoji poznati narodni izraz, samo je rezultat probave „besplatnog ručka“.