Priča iz nekih romantičnijih vremena glasi ovako: u Mostaru je na nekoj utakmici bilo i gostujućih navijača, a jedan od njih je u neposrednoj blizini milicionera bio previše bučan.
Ovlaš se dohvativši drške pendreka, čuvar reda mu je kratko i jasno skrenuo pažnju: „Ćuti i navijaj“.
Mundijal je evo došao pred sam kraj, mnogi ovdašnji fanovi su ponovili tradicionalnu floskulu: kad ovi naši ispadnu, možeš da gledaš Mundijal na miru, bez stresiranja. A oni su po običaju ispadali ili se nisu ni plasirali, i ovog puta su postavke igre bile različite ali je presudna bila 4-4-2 do Beograda. Sve je, dakle, bilo uobičajeno, ali se ovog puta „tenzija“ zadržala. Postalo je strašno bitno „a za koga sad navijaš“, pa onda isto kad taj neko ispadne. Svako, naravno, ima prava na simpatije i lični fudbalski ukus, kao i na etno preferencije bilo čime isprovocirane. Pod uslovom da je to „lična“ stvar, deo privatnosti, reklo bi se.
Ovog puta, pak, pitanja su postavljena kao „politički“ izbor, opredeljenje za neku ekipu značilo je i svrstavanje na „našu“ ili „njihovu“ stranu. Ludilo je totalno eksplodiralo uoči utakmice Rusija – Hrvatska, po svemu tako zgodne za „istorijsko-nacionalno-verske“ navijačke amandmane. Nekom se novinaru učinilo zanimljivim da Novaka Đokovića upita za koga navija pošto je Srbija ispala, a kako se on opredelio za Hrvatsku, to je bio detonator lavine iracionalnosti i patosa.
S jedne strane, na silu se pokušavalo ustoličiti da je navijanje za Hrvatsku stvar građanske svesti, kulture, „evropejstva“, a ono drugo: „primitivizam“, kvazipravoslavno slepilo, rusofilstvo kao mazohizam… S druge strane, naklonjenost fudbalskoj selekciji Hrvatske nazvana je izdajom, gaženjem žrtava Jasenovca i domovinskog rata, mentalnom bolešću, i takođe mazohizmom. A podrška fudbalerima Rusije kao stvar nacionalnog ponosa, „dužnost“ prema braći po veri…
U ujdurmu su se uključili i partijski funkcioneri vladajuće stranke, a šlag na torti bio je, kako je to u svim prilikama i svim povodima, šef države lično. Na mestu koje s fudbalom ima dodirnu tačku samo jer se fabrika zove kao i sportski centar FK Partizan, Vučić se sa samo sebi dodeljene visine bavio i fudbalom. I to baš ovim „hrvatsko-ruskim“ naličjem. Za Hrvate nije navijao jer ne simpatiše Tompsona, dakle, navijao je za Ruse, i gledao je utakmicu ali je isključio ton. Jer je komentator, procenila je tako SNS čaršija, navijao za Hrvatsku.
I šta sad da radimo mi koji nismo navijali ni za jedne, ni za druge, jer, da parafraziramo Vučića, nismo za to našli razloga. Šta uostalom koga briga da li navijam za Hrvate ili Ruse, i zašto, možda da bi me neki bolesni umovi zbog toga negde svrstali ili mi zalepiti etiketu. Zašto je bilo bitno za koga će navijati Đoković, da li da bi mislili da je to OK? Koji je značaj da i Vučić kaže za koga navija, osim da bi možda premerio uticaj sa Novakom? Da li ovo znači da više nećemo moći da gledamo Mundijal ni kad naši ispadnu, jer neki „naši“ uvek ostaju? Sve naš do našega.
„Ćuti i navijaj“ sa početka, u ovom kontekstu, dobija pravo značenje.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
