Nije bilo tako davno kad je Real za dovođenje Gereta Bejla iz Totenhema platio obeštećenje od 100 miliona evra i to je tad obeleženo kao probijanje „zvučnog zida“, bilo je očigledno da su srušene sve barijere i da se srljanje u dekadenciju (de-de) neće samo od sebe zaustaviti.
Šest godina kasnije Velšanin je dobio ponudu Peking Guana vrednu čak 1.100.000 evra nedeljno, čime bi nadmašio rekordera Lionela Mesija iz Barselone, koji trenutno za sedam dana zaradi okruglo milion evra i postao najplaćeniji fudbaler na svetu. Neko je već izračunao da bi mu zarada po satu bila šest i po hiljada evra, a oni baš pasionirani da bi svaki njegov sekund koštao nešto manje od dva evra. Odnosno, da je za 100 evra bogatiji za nepun minut.
Poslednji put kad su se milioni raščlanjivali na sate i minute u pitanju je bio Nejmar, bilo je to vreme kad je za njega saznala i gotovo svaka srpska domaćica. Upravo te fascinantne brojke, tako virtuelne za sav običan svet, ali i za onaj „neobičan“ koji je u svojoj struci svetski vrh, učinile su da se svi koji su van te priče zapitaju – ima li kraja? Kraja toj besomučnoj video-igrici milijardera koji u međusobnom nadgornjavanju dovode sport, fudbal pre svega, u potpuni „međuprostor“.
Pre nekoliko godina po jednom istraživanju bilo je nekoliko hiljada fudbalera na planeti koji godišnje zarađuju više od milion dolara, koji bi i pasionirani fudbalski fan mogao da nabroji toliko imena bilo kojih igrača, a ne samo tih najbogatijih. Nije igra milionima kao petobankama odavno vezana samo za fudbal, i NBA poslednje dve godine ciframa iritira sportski i ostali plebs, kome pri čistoj svesti može biti normalno da neko za nešto zarađuje više od deset hiljada dolara dnevno.
Arapski i kineski pre svega, a donekle i ruski milijarderi okrenuli su poslednjih godina evropski sport kao šubaru, na naličje. Kupuju i preprodaju klubove, ruše sve limite, ne pitaju za cenu.
Malo ko uopšte pomišlja na proveru porekla tog novca, još manje da se mora postaviti neka granica da ne bi ceo sistem doveo sebe do samouništenja. Kinezi su već interno reagovali, svaki transfer preko 10 miliona dolara oporezuje se 100 odsto, ali to očigledno igračima monopola „uživo“ nije dovoljno. I iz UEFA su se stidljivo mogli čuti glasovi da bi trebalo ustanoviti „porez“ u humanitarne svrhe, koji bi bio odrezan svima koji pređu neki limit, ali su to još, i biće još, prazne priče.
Teško da će i sirotinji koja fudbal gleda, od toga biti bar malo bolje.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
