Domaći suteren 2

Kako bi samo na nekom drugom prostoru, valjda i u nekom drugom vremenu, bila nahranjena sujeta kolumniste, analitičara, novinara.

Kako bi to značilo neku dodatnu pamet, znanje, erudiciju, pa ako hoćete i svim ovim prethodnim nahranjenu anticipaciju bez greške.

Nažalost, nije trebalo biti ni najmanje vidovit, još manje analitičan i „načitan“, niti pametan preko granice zdravog razuma pa do detalja pre tri dana pogoditi šta će se dešavati u trećoj utakmici finala plej-ofa ABA lige između Partizana i Crvene zvezde, niti pre desetak dana predvideti šta će biti u prva dva meča i finalnoj seriji uopšte, još manje pre nekoliko godina kad je pod istim nadnaslovom ovde objašnjeno da prednost „domaćeg (su)terena“ ovde na Balkanu ima samo dodirne tačke sa tim pravilom diljem Evrope, a da je suština udaljena mnogo više nego što je „tvorac“ te vrste motiva za regularni deo takmičenja, pred plej-of, uopšte mogao zamisliti.

Pre samo tri dana napisano je (ponovljeno) ovde, uz veliku rezervu da će se ovo finale na parketu uopšte završiti, da verbalno i fizičko nasilje od prvog do petog meča ide uzlaznom putanjom, igra, košarka i nadmetanje, istom brzinom, silaznom.

Da se za prve dve utakmice finala ABA lige koriste sva sredstva, da su druge dve pojačana osveta za prve dve, a da je peta utakmica- osveta nad osvetama. I do tri smo sve videli, nažalost, videćemo i na četiri, verovatno i pet.

U državi Srbiji u kojoj je nosilac svih instrumenata vlasti odavno rekao da ne može dobiti bitku sa huliganizmom na sportskim borilištima, pritom držeći mnoge od njih u nedrima dok ih je država (ne)posredno finansirala, definitivno neko mora da strada da bi se taj problem digao na vrh prioriteta a zatim volšebno brzo sa njega nestao.

„Gostujući“ igrači i sudije mogu boga da mole da ne pobede, niko im ni na koji način ne garantuje bezbednost. Verovatno ovih dana još nismo videli sve metode tog domaćeg suterena, nažalost, zdrav razum teško da može i da pretpostavi šta je sve još moguće.
I zato je suludo se uopšte baviti reakcijom države Srbije, ABA lige ili klubova učesnika, i nadom da će svi oni zajedno ili zbirno pojedinačno u ovoj kloaki išta promeniti.

Zato se ovde samo može izraziti solidarnost, razumevanje, čak i divljenje akterima na parketu koji se bave profesionalnim sportom, žestoko treniraju, ili kako bi se to jednostavnije reklo- rade svoj posao, koji su u najvećem procentu uspeli da budu dostojanstveni, kolegijalni, profesionalni u okruženjima gde im je, bez preterivanja, ugrožena karijera, a kako se stvari odvijaju, moguće su i teže posledice.

I pokušavaju da „igraju“, svesni na obe strane da su dovedeni u položaj gladijatora, koji su u ovom slučaju, na izvolte „lavovima“.

Ova sredina jednostavno nije dovoljno zrela, kultivisana, sportski vaspitana i spremna za „prednost domaćeg terena“. Ako bude „publike“ na četvrtoj i petoj utakmici, neće biti košarke, i ne samo to. Neko će stradati, počeće posipanje pepelom svih koji su za sve debelo odgovorni, i to je to.

A „razlog“ za sve je Evroliga, takmičenje sa svojim manama ali i“domaćem terenu“ u trećem planu. Suteren je, po očekivanju, postao podzemlje.