Državni projekti

Koristi se ta sintagma i van prelaznih rokova, kadgod se čini zgodnom da se naudi rivalu, njen pretežni ton je pežorativan, a u najčešćoj je upotrebi kad su u pitanju navijači, ali i zvaničnici Crvene zvezde i Partizana. U „prenesenom“ smislu ona znači da je neko (rival) mezimče države, da se u njegov budžet nemilice sipaju (para)državni novci i da se na sve moguće načine favorizuje od države koja u Srbiji najčešće ima ime i prezime. Još prostije: oni su razmaženo derište prikačeno na državnu sisu (čitaj bankomat), a mi smo jadni, sirak tužni bez iđe ikoga, koji se ponosno i istrajno bori protiv vetrenjača.

Desi se, doduše veoma retko, da te reči upotrebi i neko sa strane, iz klubova koji to definitivno nisu i uperi u jednog od dva BGD „blizanca“, u kratkom afektu nakon nekog ne baš poštenog poraza od njih. Ali, masovno je upotrebljavaju uglavnom iz „redova“ crveno i crno-belih, počelo je ima tome i 20 godina, a sad se baš intenziviralo. Koliko je kome država kad dala, kog je sponzora dovela, kome šta od dugova oprašta, koga gura preko svojih ljudi u savezima, za koga „vrh“ navija, a sad je aktuelno i- „nivelisanje“ rezultata zbog političkih rejtinga. Da je, na primer, Vučić (a ko drugi) prethodno fudbalsko prvenstvo do izbora učinio zanimljivijim, a sad naginje korito ka košarkaškom klubu Partizan.

U modu je nedavno ušlo i „priznavanje krivice“, da čelnici klubova potvrđuju da su „državni projekat“ sve čekajući da s vrha vide prst okrenut na gore. Motivisani na tako nešto, što objavljenim podacima o „donacijama“ države, što željom da pacifikuju svoje navijače da ne laju protiv države, tačnije lidera. Ali to ne zvuči baš iskreno.

A činjenica je da su sva ta četiri kluba „budžetski korisnici“, jer ne može se baš za rupe bez dna reći „projekat“. Da čak i ovi fudbalski koji bi po definiciji morali da budu više ili skroz samoodrživi imaju enormna dugovanja između ostalog i za porez, struju, komunalije… Da im se na sto načina gleda kroz prste za finansijske i druge prekršaje, da se banke zamoljuju da im opraštaju, da im se čak plaćaju dugovi. Ili još jednostavnije: niko od njih ne bi rezultatski bio to što jeste u sportskom smislu, niti bi još postojao, u smislu firme (preduzeća), da nije bilo državne pomoći. U celoj toj priči pomoć košarkaškim klubovima je lakša za pravdanje jer je to sport koji se i na najvišem nivou u Evropi sufinansira, ali nije ovo samo priča o davanju para već i o tolerisanju greha.

Zato nikad niko ovde nije odgovarao za dubioze u sportskim klubovima, niti javno pitan gde su nestale državne pare. Možda to piše u „projektu“.