Pretpostavimo da bi se moglo desiti da Evroliga 24. Ili 25. maja donese odluku da se oba takmičenja pod njenim okriljem nastave u nekom novom formatu i završe.
Zamislimo da njen bord presudi da se završnica jednog ili oba takmičenja odigra u Srbiji i da Beograd ili Novi Sad (ili oba) ugoste na desetak ili dvadesetak dana klupsku košarkašku elitu Evrope.
Zamislimo i da je sve oko organizacije poznato i transparentno: medicinski protokoli koje će propisati Evroliga, oni dodatni koje će možda zahtevati neke od država iz kojih su klubovi učesnici, i oni koji će važiti u zemlji Srbiji kao organizatoru.
Pretpostavimo da je poznato i koliki su ukupni troškovi organizacije, i koliki su po biznis-planu projektovani prihodi. Potpuno je jasno i ko, tačnije u kojoj solidarnoj meri će snositi rizik mogućeg i verovatnog minusa koje takmičenje u ovakvim uslovima može da napravi.
Zamislimo da su u obzir uzete i sve eventualije u smislu da se zaraza na bilo koji način probije u hermetiku organizacije. Pretpostavimo da je sve jasno, sve OK, a i biće tako i jasnije sve dok se takmičenja ne završe.
I posle svih tih pretpostavki sledi ona koja im suštinski i prethodi, a to je nagađanje zašto sve to Beogradu i Srbiji ovog leta treba. Ako je kandidatura koja doduše nigde nije poslata jer nigde još bilo kakav „konkurs“ nije otvoren, stvarna a ne spinovana.
I zašto za organizaciju nisu zainteresovani gradovi sa jačim ekonomijama, infrastrukturom i klubovima, a ima takvih i u zemljama gde je epidemiološka situacija slična ovoj u Srbiji, a daleko je jul i virus u njemu. Te, zbog čega drugi potencijalni organizatori navodno neće imati tako sveobuhvatnu podršku matične države i njenih lidera kakvu ima grad Beograd.
Glavni argument koji je do sada istican, a I Vlada Srbije ga u svojoj odluci o podršci stavlja u prvi plan, je zarada od turizma I ugostiteljstva.
Tih 3.000, ili u slučaju Evrokupa do 1.000 ljudi bi pomalo smanjili gubitke kapaciteta već više od dva meseca zatvorenih hotela, ali i tu nekako sam od sebe prst ide na čelo jer ima i turističkih giganata kojima je bula neuporedivo veća, a ni nos da promole za kandidovanje.
Čudno je da, recimo, Kanarska ostrva koja se pominju kao mesto završetka španske ACB lige, nisu zainteresovana za takav događaj koji bi usledio posle. Izolovana, sa malim brojem zaraženih, potpuno posvećena turizmu i to onom za platežno moćnije.
Jedini mogući odgovor ne mora se pretpostavljati. U Srbiji slede izbori kojima se, nažalost, sve moguće povinuje. I vox populi na ovakve stvari dokazano pozitivno reaguje, bilo je tako I kad se pominjala kandidatura za Mundijal u fudbalu. Rejting ovde potire i rizik, i štetu, a prečedto i zdrav razum.
Pa i razliku između F4 i F18, 2018. i 2020. godine.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.