Falilo je tako malo, a to je baš mnogo

                       P { margin-bottom: 0.21cm; }

 A sve je pre toga bilo i fascinantno i bajkovito.

Pre toga dve godine uzastopno Partizan je pokušavao da uradi nešto u Ligi šampiona, ali bez uspeha. Tada je Stjepana Bobeka, koji je imao malo konzervativno shvatanje odnosa trener-igrač, zamenio Abdulah Gegić. Nažalost, nijedan trener nije mogao da bude veliki autoritet jer su igrači već bili veći od bilo koga. Ekipa je građena 10 godina, skoro svi fudbaleri su ponikli u mlađim kategorijama kluba i zbog toga su dobili nadimak „Partizanove bebe“. Bili su dobro popunjeni na svim pozicijama, sigurnost i samopouzdanje dolazilo je pre svega od tada golmana reprezentacije sveta Milutina Šoškića.

U to vreme Kup evropskih šampiona igrali su samo državni šampioni, a takmičenje je kretalo od šesnaestine finala. Prvi rival crno-belih bio je Nant, tim vredan svakog poštovanja, kako po činjenici da je bio prvak Francuske, tako i po sastavu. U tvrdoj utakmici u Beogradu Partizan je iskoristio svoje šanse i pobedio 2:0 (golovima Galića i Hasanagića). Revanš je počeo neiskorišćenim penalom za domaće koji su ipak poveli u 32. minutu, ali je pred sam kraj poluvremena Kovačević izjednačio. Odluka je pala odmah na početku drugog dela kad je Galić doveo Partizan u vođstvo i do kraja su samo uspeli da izjednače.

Sreće u žrebu nije bilo, sledeći protivnik bio je prvak Nemačke Verder i prvi meč je opet bio u Beogradu. Crno-beli su baš tim mečom najavili velike mogućnosti, posle prvog poluvremena bez golova, u nastavku su pogocima Jusufija, Hasanagića i Pirmajera jednostavno razmontirali Nemce. U revanšu su crno-beli preživeli sve i svašta, od temperature ispod nule, preko kečerskih zahvata protivnika i „tuče“ po nogama, do više nego neprijateljskog ponašanja publike. Kompletna navala: Vislavski, Hasanagić i Bajić, završili su utakmicu hramajući. Na teren su leteli razni predmeti, na udaru je pre svega bio golman Šoškić koji je zaradio brojne modrice. Vladica Kovačević je posle utakmice pokušavao da ga „uteši“.

– E moj Šole, rekao sam ti ja da Nemci danas slave „Dan mrtvih“ i da će biti svašta. Izgleda i da su nas zamenili s našim borcima-partizanima, pa su se tako i ponašali. Kao da je bojno, a ne zeleno polje.

Nemci su silovito napadali, ali je Šoškić ponovo bio „sa sto ruku“. Nemci su ipak u 33. minutu poveli i to im je dalo novu snagu, ali su svi njihovi pokušaji da još koji put poentiraju ostali neuspešni. Partizan se plasirao u četvrtfinale i za protivnika dobio Spartu iz Praga.

Prvi meč igran je u gostima, Crno-beli bili su hendikepirani jer je kapiten Milutin Šoškić bio bolestan i ostao je u Beogradu. Iako je već u 15. minutu došao u vođstvo golom Hasanagića, Partizan je kasnije potopljen, Česi su do odmora izjednačili a u drugom poluvremenu dali još tri gola – 1:4. A onda je u revanšu u Beogradu Partizan možda odigrao i najbolju utakmicu u svojoj istoriji. Već u prvom poluvremenu bilo je 4:0, golovima Kovačevića (2), Vasovića i Hasanagića, da bi u nastavku Hasanagić dao još jedan gol, i još jedan koji mu je sudija poništio. Na kraju 5:0, ovacije prepunog stadiona koje su trajale još dugo posle završetka meča. I zaključak kolega novinara da je Vasović tad možda odigrao meč života.

Sledilo je polufinale sa Mančester junajtedom koji su predvodili Bobi Čarlton i nova zvezda dugokosi DŽordž Best. Ta utakmica je proglašena finalom pre finala, u drugom dvomeču sastali su se Inter i Real sa timovima koji su bili slabiji od onih šampionskih istih klubova. Englezi su, naravno bili favoriti, ali Partizan je nastavio da igra bez kompleksa. Čuveni menadžer Mat Bezbi postavio je skoro savršen bunker, išao je na nerešeno i egzekuciju pred punim Old Trafordom. Crno-beli nekako su se utopili u to sivilo, nisu se zaletali, ali samo do poluvremena. Čim se krenulo sa centra Hasanagić je pogodio za 1:0, posle desetak minuta Bečejac je udvostručio prednost. Do kraja je Partizanu poništen još jedan gol, i ostala je zebnja da li se u paklenoj atmosferi može sačuvati ta prednost.

Revanš pred 62.500 gledalaca dokazao je da je Partizan bio zaista veliki tim. Englezi su svih 90 minuta pakleno napadali, bilo je i dosta nesportskih poteza posebno kako se utakmica bližila kraju. „Đavoli“ su uspeli samo da pobede golom Stajlsa u 72. minutu, ali ne i da se plasiraju u finale. Veliki sportsmen Mat Bezbi, iako mu je bilo teško, posle meča je iznenadio domaće novinare.

– Računajući obe utakmice, Partizan je nesumnjivo bio bolja ekipa od naše. Zasluženo odlazi u finale.

I tu bi se otprilike Partizanova bajka završila, a na scenu stupila surova i sirova realnost. Partizan je, rekosmo, tada bio veliki tim, ali nije bio i veliki klub.

– Tadašnja uprava nije bila dorasla vođenju nas i(li) kluba u takmičenju kao što je Kup šampiona“, ocenio je nekoliko decenija kasnije Milutin Šoškić.

Igrači su se našli na udaru menadžera sa svih strana. Oni su igrali za skromne hranarine, a na Zapadu se već razvio profesionalizam sa, za naše uslove, vrtoglavim ciframa. Dešavalo se da na završnim pripremama na Košutnjaku u hotelu na prenoćištu ostane samo kapiten Šoškić. Ostali su ili spavali po kućama ili su bekrijali po kafanama.

Partizan je u Brisel krenuo kao razbijena vojska. Fudbaleri su putovali kad i kako je ko hteo, neki automobilom, neki vozom ili avionom. Timski duh raspao se u paramparčad, pričalo se o ponudama koje su dobijali, malo se razgovaralo o možda najvažnijoj utakmici u životu za mnoge od njih

Neposredno pred meč u svlačionicu je ušao Uve Zeler, bivši nemački reprezentativac, a tada predstavnik „Adidasa“. On je izjavio da se sa Veliborom Vasovićem dogovorio da igrači nose „Adidasove“ kopačke i da će za to svaki dobiti po 100 dolara. Svi su to prihvatili osim Šoškića koji je zadržao kopačke koje mu je napravio klupski obućar Krtinić, ali je, zbog jednobraznosti na njih stavio nalepnicu „Adidasa“.

Real je pre toga bio pet puta uzastopno pobednik Kupa šampiona od 1956. do 1960, a posle toga je izgubio dva finala, od Benfike ('62) i Intera ('64). Partizan je sa Realom već jednom igrao u KEŠ, u Madridu je izgubio 4:0 a u Beogradu pobedio 3:0. Igrači Partizana izašli su na teren, u novim kopačkama delovali su sasvim solidno prvih 20-ak minuta, i to je bilo sve. Poveli su golom Velibora Vasovića i s tim rezultatom otišli na pauzu.

U svlačionici su trenera Gegića, koji je delovao kao nemi posmatrač, igrači pitali šta treba da rade u nastavku, da čuvaju rezultat ili da napadnu. „Vidite… na terenu“, odgovorio im je trener i bio im od „velike pomoći“. „Burne“ pripreme ostavile su traga, igrači su predosetili da nemaju dovoljno snage za nastavak, ali su možda mogli da krenu žestoko, eventualno daju još jedan gol, pa posle čekaju kraj. Nit su napali, nit su se branili, tako je ispalo, Real je u pet minuta dao dva gola, a posle toga su njegovi navijači dva puta uletali na teren, tobože slavili, a ustvari krali vreme. Verovatno najbolja generacija u istoriji Partizana propustila je tako šansu koja će se teško ukazati nekoj drugoj generaciji. Falilo je ono „malo“ što u našem fudbalu često ume da fali, a to je za vrhunske domete ipak „mnogo“.

* U pripremi ovog teksta mnogo nam je pomogla privatna arhiva novinskih tekstova i sećanja Milutina Šoškića, koju nam je za ovu priliku ustupio, za šta mu je redakcija Danasa vrlo zahvalna.

Partizan – Real Madrid 1:2 (0:0)

Brisel, 11. maj 1966.

Strelci: Vasović u 54. za Partizan, a Amansio u 70. i Serena u 75. za Real Madrid.

Stadion: Hejsel. Gledalaca: 46.575.

Partizan: Šoškić, Jusufi, Mihajlović, Bečejac, Rašović, Vasović, Bajić, Kovačević, Hasanagić, Galić, Pirmajer.

Real Madrid: Arakvistan, Paćin, Sančiz, Piri, De Filipe, Zoko, Serena, Amansio, Groso, Velaskez, Hento.

Šoškiću sendvič i „dnevnica“

Navijači u Mančesteru gađali su golmana Šoškića svim i svačim, novčićima, flašama, ogriscima od voća. U jednom trenutku na teren je doleteo sendvič uvijen u celofan. Milutin ga je uzeo, skinuo celofan i zagrizao, zatim ga poljubio i stavio pored stative. Gledaoci su bili u šoku. Golman Partizana je na izlasku sa terena dobio i Štiklu u glavu od razbesnele navijačice Mančestera koja je sandalu koristila kao čekić. Šoškić se posle meča šalio u autobusu da se pokajao što nije pokupio kovanice kojim su ga gađali jer bi skupio više od svoje dnevnice.

Priče o nameštaljci

U kuloarima se pred revanš utakmicu sa Mančesterom pojavila priča da su se dva kluba dogovorila da i u revanšu rezultat bude 2:0, ovog puta za Engleze. U to doba nije bilo produžetaka i penala, već se u takvim situacijama igrala treća utakmica.

Nekom je navodnom palo na pamet da bi se Partizanu više isplatilo da u toj trećoj utakmici kompletan prihod ide njemu, a dalje bi išla ekipa koja bi u tom meču bila bolja.

Ishod utakmice u Mančesteru, takve glasine je poslao u zaborav.