Fizika za početnike

Utisak večeri bila je slika kad je meč završen: veliki broj igrača polegao je po travi, oni koji su o(p)stali na nogama bili su podbočeni.

Skoro svi su se „borili za vazduh“, ličili su na maratonce posle završene trke. U pitanju su, naravno, profesionalni fudbaleri, koji igraju u najtrofejniji srpskim klubovima, i za to su izuzetno dobro plaćeni.

Igrala se „obična“ utakmica od 90 minuta, vazduh jeste bio vlažan, ali trava nije bila „visoka“, nije bilo ni kiše, ni sunca. Dakle, fudbaleri Crvene zvezde i Partizana, ili bar većina njih, nisu fizički spremni za obavljanje svog posla.

Kao kad bi taksista krenuo u vožnju sa izduvanim gumama koje bi bivale sve mekše i mekše, ili mesar krenuo da tranžira tupim nožem.

Videla se slična slika i u evropskim utakmicama istih ekipa, Zvezda je protiv Makabija u oba meča u drugom poluvremenu ostala u leru, malo kog od protivnika su stizali njeni fudbaleri, sve „ničije“ lopte pripale su rivalima, sprint je bio nezamisliv.

Slično su delovali i igrači Partizana na Malti, utakmica je bila manje fizički zahtevna pa se i „duša u nosu“ manje videla. Naravno, i jedni i drugi prošli su letos takozvane bazične pripreme po inostranstvima i radili su „dobro i pakleno“.

Odvajkada je važilo da i klinci koji treniraju fudbal po fizičkoj spremi odskaču od onih koji se bave drugim sportovima, baš u smislu izdržljivosti u trčanju.

Moderni fudbal je multiplikovao zahteve u tom smislu, mnooogo trčanja se jednostavno podrazumeva, a tek onda može da se priča šta se i kako igra.

Podrazumeva se i da su svi zdravi igrači i „dovoljno“ fizički spremni da izduraju to svoje „radno vreme“ na terenu. A moderna medicina ima jasne metode za postizanje fizičke spreme, a i instrumente kako se ista proverava.

Koji je onda problem fudbalera u srpskim klubovima koji pokazuju da nisu kadri „ni stići, ni uteći“?

Na to bi odgovor morali da imaju njihovi treneri, i kondicioni, i obični. Jer znaju koliko i kako treniraju, koliko su disciplinovani i da li sportski žive van terena.

U fudbalskom plebsu u Srbiji se i dalje barata nadimcima tipa „genije“ i „magiko“, ceni se znanje sa loptom, dribling, „potez“.

Dok se za one koji odrađuju sav geometarski posao po terenu površine više od pola hektara kaže da su „radilice“ ili jednostavno trkači.

Pa su ovi prvi „bogom dani“, a ovi drugi „nužno zlo“.

Bez trčanja se fudbal ne igra, kao ni vaterpolo bez plivanja.

Treba li pominjati koliko trče zvezde tipa Mesi, Ronaldo, De Brujne a da ih ne možete videti da se podboče i bore za vazduh.

Zakonima fizike se, uostalom, objašnjavaju i uzletanje, ali i padanje i propadanje.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.