Gospodstvo

Domaći su imali pobednike u ženskom singlu (očekivano) i muškom dublu (sasvim neočekivano), Rafael Nadal je pojačao utisak, njegova velika pobeda u velikom finalu bila je šlag na tortu za prisutne na „Rod Lejver areni“, bilo je očigledno da je u nedostatku domaćih aduta on bio izbor australijske publike.

I to je sve OK.

Australijan open je još jednom dokazao da tenis odavno nije „gospodski“ sport, nije on po tome ništa posebno, odavno je već stvarnost na turnirima diljem sveta demantovala tu staru floskulu, licemerno je i pomišljati da je od nje nešto ostalo.

I to baš nije OK.

Počelo je trunjenje te „dogme“ preko Dejvis kupa, tu je naime bilo „nepisano dozvoljeno“ da se publika ponaša „opuštenije“, da se toleriše navijanje za nacionalne timove, jer tu, jelte, caruju emocije.

Zanemareno je tad da je tenis jedan od retkih sportova  gde „tišinu“ zahtevaju i pravila, da je „uticaj publike“ tokom igre jednostavno zabranjen.

U vreme pre prvog servisa, i između prvog i drugog, te tokom poena nije dozvoljeno bilo kakvo zvučno i svetlosno ometanje igrača, mahanje zastavama ili bilo čime u njihovom vidokrugu, zabranjeno je čak i kretanje po tribinama.

Odavno, rekosmo, to u tenisu ne važi, sa Dejvis kupa proširilo se to „navijanje“ na sve turnire, pa i ove najveće, uvedena je i u taj sport na mala vrata prednost „domaćeg terena“.

Ne u smislu da se publika opredeljuje ko joj je na terenu draži te ga glasno podržava, nego baš u kršenju pravila i uznemiravanju onog „neizabranog“ kad to nije dozvoljeno.

Nije slučajno u pravila stavljena ta po definiciji stroga zabrana, jer su to trenuci kad je igračima neophodna „100 postotna“ koncentracija i u kojima moraju biti potpuno ravnopravni, igrali pred 20 ili 20 hiljada gledalaca.

Za tenis se ranije „podrazumevalo“ da kad sudija upozori – „tišina, molim“, sa akcentom na ovo „molim“, nastaje tajac, i ponovno opominjanje nije bilo potrebno.

Te je ostalo nepoznato šta ako molba nije dovoljna, da li sudija traži da se udalji pojedinac ili isprazne tribine.

Zašto bi, kad se „podrazumeva“ da su na tribinama „gospoda“, koju podjednako obavezuju i pisana i nepisana pravila.

U Melburnu je poslednja žrtva toga bio Medvedev, ton je manje više bezuspešno morao sam u svojoj glavi da isključuje, ali nije ovo priča ni o njemu, ni o Ozi openu, bar ne samo o njima.

„Gospodstvo“ je naime prestalo to da bude kad je počelo da se meri po novčanicima, a ne po manirima i ne bi tu tenis bio ni po čemu poseban da se licemerno na tome ne insistira.

Zato je pitanje dana kad će na teniskim terenima verbalno huliganstvo preći u ono u šta po definiciji prelazi.

A „vuvuzele“ tajno oružje pred drugi servis.