Jedna karijera

Na stranu subjektivna nemogućnost mišljenja, svedoci su tu jednoglasni – Džaja je bio veliki fudbaler, jedan od najvećih svog vremena, mnogo je dao Zvezdi i reprezentaciji, igrao je i za Tim sveta.

Jednostavno, (p)ostao fudbalska legenda, ne samo za navijače Zvezde, i ne samo ljubitelja fudbala u Srbiji. FS Srbije i Crne Gore ga je 2003. izabrao za najboljeg igrača posle Drugog svetskog rata.

Još za vreme karijere ušao je u narodnu „naivnu poeziju“, postao živa legenda jer su ga slavili i oni koji dok je on igrao nisu ni rođeni. Bio je tehnički direktor Crvene zvezde u najslavnijem periodu u istoriji kad je uzeta evropska titula u Bariju i interkontinentalna u Japanu. Potom bio mandat i po predsednik kluba (1998- 2004) odakle se povukao iz zdravstvenih razloga. U tandemu sa Vladimirom Cvetkovićem bio je ona frontmenska polovina, ime koje je privlačilo igrače i predstavljalo „težinu“, menadžerski ili ako hoćete poslovni deo priče bio je u rukama bivšeg košarkaša.

Početkom 2008. obojica su privedena u potpuno suvišnom i vulgarnom „televizijskom“ hapšenju zbog sumnji u malverzacije prilikom transfera fudbalera. Posle šest meseci Džajić je pušten da se brani sa slobode, a četiri i po godine kasnije, nekoliko dana pre izricanja presude, tadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić ga je abolirao. A ubrzo potom je izabran u čuvenu Vučičevu Radnu grupu za spašavanje FK Crvena zvezda, a zatim i za predsednika kluba do 2014. Trenutno je počasni predsednik, a od prekjuče i kandidat Fudbalskog saveza Zapadne Srbije za predsednika FSS.

I ovo na kraju je novi početak. Dragan Džajić će za par meseci napuniti 77 godina, još uvek se nije izjasnio o svojoj kandidaturi, iako su je neki drugi najavili još pre par dana. Šta će čoveku u njegovom životnom dobu, sve i da mu je zdravlje u idealnom stanju, ulazak i u izvesnu trku, a kamoli preuzimanje funkcije koja je veliki teret po sebi? Otkud izvlačenje njegovog imena iz istorijske fioke i isturanje kao protivkandidata jednoj drugoj „legendi“ Zvezde, Nemanji Vidiću.

Odgovori su i previše jednostavni. Džajiću to ne treba ni u lošim snovima, ali Džajić treba drugima. Ne kao nečiji kandidat, iako je to u suštini, nego kao protivkandidat. Ne da bi on bio predsednik, nego da Vidić ne bi bio. Džajić se nije kandidovao, njega su kandidovali, obavestili ga jesu, teško da su ga pitali.

Zanimljivo, baš FS Zapadne Srbije koji je Vidiću po rodnom Užicu na neki način „baza“. Zanimljivo, par dana nakon što se Vidić zvanično kandidovao i fudbalska javnost prilično drastično reagovala u njegovom nadmetanju sa nesuđenim kandidatom Branislavom Nedimovićem.

Vidić je politički nepodoban, nije imao egzaltirana izražavanja podrške predsedniku Srbije, ali jeste bučna i nedvosmislena ukazivanja na brlog u kome se srpski fudbal nalazi. Vidić nema „pedigre“ ovde pa je neukaljan, on je ekonomski nezavisan, ne valja burazerske biznise po Srbiji. Ne duguje nikom, nema ga se čim uceniti.

Džajić je večiti dužnik, zadužen je te 2012. i kandidatura je otplata, a ne njegova odluka. Zvuči li vam ovde funkcija predsednika FSS kao kruna ili kao krunjenje karijere.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.