Kalinić

Uspešni sportisti se koriste za „slikanje“ posebno u predizbornim kampanjama, oni među njima najsrećniji i najlakomiji mogu da postanu čak i ministri, oni drugi koji prihvataju da je za njihov uspeh neko drugi zaslužniji, budu podmireni preko granskih, ili sportskog saveza, a bogami i direktorskim funkcijama po javnim ustanovama.

Večna je ovde „dilema“ da li sportisti treba da se „prljaju“ politikom, iako suštinski njima to pravo ne možete osporiti kao ni svim drugim građanima. Sve ih je više po panoima i u spotovima u kampanjama, sve ih je više na bedemima vlasti, a skoro nijednog sa suprotne strane. Nije to tako davno bilo kad su Vlade Divac, pa i Savo Milošević javno i jasno pokazali da su protiv režima Slobodana Miloševića, kritika vlasti od strane sportista dočekuje se i u oficijelnoj i „čaršijskoj“ javnosti na nož, predsednici klubova i Saveza „pod pritiskom“ onih koji su ih postavili motali bi takve da stave na led, te sportisti onda „gledaju svoja posla“.

Nikola Kalinić se nedavno u jednom intervjuu „i te kako“ bavio politikom i u hipu navukao na sebe bes što botova, što dežurnih čuvara nacionalne svesti. Najkraće: košarkaški reprezentativac Srbije rekao je da je krajnje vreme da se reši kosovski problem, da to već dugo nije naša teritorija, da ne treba živeti od prošlosti, da nismo nebeski narod već jedna mala i nebitna tačka na karti sveta. Dodao je on i da shvata da je politika kao droga, ali i da nas ideje iz 20. veka ne vode nikuda. Uz skretanje pažnje na neimaštinu i neopravdane socijalne razlike.

U glavama mnogih zazvonio je alarm, i uključeni su davno poznati nacionalni „odbrambeni mehanizmi“. Postao je Kalinić Mustafa, koga su Turci preobratili jer tamo igra, prebrojavana su mu krvna zrnca, pa „meren“ uticaj Subotice na njegov patriotizam, rečeno mu je da više nije potreban reprezentaciji. Oni malo „blaži“ više su se čudili, nego gadili, „šta bi brate Nikola“, „ko ti napuni glavu“, „daleko od očiju, daleko od srca“, „zar za šaku dolara“…

A onda je njegov intervju „podržao“ Vučić, i napadi su prestali. Kalinićevo pravo da misli svojom glavom i da iznosi svoje političke stavove odjednom je postalo legitimno, „napadači“ su, eto, emotivno a ne racionalno reagovali. To što je Kalinić, s rezervom, podržao i proteste ostalo je bez reakcije.

I oni koji su to objavili nisu tu videli naslov.