Karizma Svetislava Pešića: Znao je koga vodi u Manilu i zašto

Svetislav Pešić, selektor košarkaške reprezentacije Srbije, vlasnik je nadimka Kari koji je gornji naslov učinio „nepismenim“, skoro kao ogroman procenat produkcije i medija, i javnih nastupa. Kariju su neki sada u poznim godinama naglašeno zamerali i „pismenost“, zamerali da nije baš elokventan ni na srpskom, sprdali se sa njegovim „pirotskim“ dijalektom.

A odmah pošto je promovisan za selektora, i sve vreme do plasmana u polufinale Mondobasketa, bio je pred otvorenom paljbom velikog dela agresivne javnosti, ne zbog govora, nego zbog godina.

Najkraće prepričano, bolan poraz od Italijana na prošlogodišnjem Evrobasketu većinski je pripisan njemu: sve u stilu, bio je on veliki trener, svaka mu čast na rezultatima i doprinosu, zna on mnogo, ali – prestareo je. Najpre fizički, jer je pregurao sedamdesetu a tad se refleksi usporavaju, a zatim i košarkaški- njegovo shvatanje igre je navodno pregaženo, a on se tvrdoglavo drži toga.

Pešić, da sublimiramo, nije ispratio nove tendencije u košarci, drži se starih i prevaziđenih principa, previše insistira na trenerskom autoritetu u vreme astronomskih ugovora i bogatih igrača. Jednom rečju – Kari je „pregažen“, terminologijom onih koji znaju šta je sve „modeno“, pa i u košarci.

Pešić je u reprezentativnoj i klupskoj košarci uzeo sve što je bio u prilici, suvišno je arčenje prostora da se sve to iznabraja, računajući i stvari koje se opravdano smatraju podvizima, od zlata sa Nemačkom na EP, do čuvene sage sa Jugoslavijom u Indijanapolisu. Pešić o košarci zna sve, jednom prilikom kad je bio 26 godina mlađi u Barseloni mi je rekao da uči, i tek treba da uči, pomalo u šali, više u zbilji. Sa strane se samo može diviti njegovoj energiji i ambicijama u pune 74 godine, sa strane se racionalno može zapitati šta to njemu treba, a ne da li on to zna i može.

Svi koji su bili šokirani „timom“ koji je Kari napravio od raspoloživih i raspoloženih igrača, ne znaju o njemu ništa, ili barem ne dovoljno.

„Pregaženi“ trener koji je u karijeri navikao da ima igrače na pripremama po mesec i po dana, da ih „driluje“ po Igmanima i drugim planinama, za ovog poslednjeg vakta na kormilu reprezentacije uglavnom je danas ili večeras znao ko mu je na raspolaganju sutra. U kvalifikacijama, naravno.

Za Manilu je znao koga i zašto vodi, ko će i šta da radi, šta i kako želi od njih pojedinačno, i koji su maksimalni, i minimalno prihvatljivi dometi.

Malo je ljudi shvatilo da je plasman u Pariz 2024. kao cilj podrazumevao bar polufinale, i koliko je visoko tad Kari sebi i igračima podigao lestvicu.

„Svi za jednog, jedan za svi“ jeste moto koji je Srbiju doveo do srebra. Karizma je bila način za to.