Katar(za)

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Teška tema, jer fudbal je društvo u malom.
   Iako se u srpskom fudbalu, u poređenju sa svetom, vrti malo novca, to je za domaće prilike i domaće krimose sa mašnom unosan posao. Za krimose bez mašne je pak posao dilovanja drogom pod plaštom podrške klubu (i zaštitom službi) unosan čak i u poređenju sa evropskim prilikama.
   Iako nisu prvno definisani kao privatna svojina, fudbal je u Srbiji odavno postao privatni biznis u kome je fudbalska igra zadnja briga.
   Igra oko privatizacije se odvija po utvrđenom šablonu. Iz klubova se cedi i zadnji dinar, klubovi se zadudužuju, stadioni zapuštaju, i to će trajati dotle dok političari na vlasti ne daju zeleno svetlo za tendere za privatizaciju klubova po bagatelnoj ceni.
   Jedino rešenje je ono koje se sporadično pominje godinama. Dekretom ukinuti klubove i fudbal, iztražiti sve mahinacije po klubovima, kazniti sve koji su omastili prste, zakonom zabraniti mešanje politike u fudbal, i onda startovati od nule.
   Da, i posebnim zakonom zabraniti novinarima da pišu o domaćem fudbalu sledećih pedeset godina.
   I samo još jedna napomena o sitnici koja ima nekih dodirnih tačaka sa fudbalom. Solidan broj momaka koji su u Beogradu stradali u uličnim obračunima u zadnjih par godina su na neki način bili povezani sa fudbalskim navijačkim grupama. A ono što je interesantno je, a nešto ne vidim da se o tome piše u štampi je da su, bar prema novinskim izveštajima, svi ti momci bez zanimanja živeli u elitnim delovima Beograda a da su uglavnom hapšene nakon što su ih interventne patrole milicije zaustavile u saobraćaju. Naravno, zaustavljena vozila su mečke, bembare, često blindirane, a cena prava sitnica. I niko iz milicije, tužilaštva i medija da se pita odakle im.