Ko je kriv Hrvatima

Ne važi to naravno za sve, ali je definitivno „modus operandi“ u dva najpopularnija sporta u nas i definitivno u dva najveća kluba u tim sportovima.

Duguje se državi, bankama, za komunalije i struju, igračima bivšim i sadašnjim kao i istim takvim trenerima, duguje se i „zvanično“ i „nezvanično“, više bez nego sa pokrićem. I funkcioniše se „normalno“, takmiči, kupuje, prodaje, bez ama baš nikakvog straha da klub može da propadne, ode u stečaj, da će za to neko da odgovara. Traje to decenijama, ali u poslednje vreme sve više prevršava meru, izostaju čak i povremeni izveštaji revizora koji zatalasaju javnost na par dana, još je više razdvoje na dve strane i- ništa.

Sve je to moguće jer iza svih tih dugova, i iza svih tih koji prave dugove stoji država.

I ti klubovi su u nekoj vrsti „divljeg“ državnog vlasništva, zato što se nikad adekvatno nisu transformisali od „modela iz ’45“, i ovi koji bi po difoltu trebalo da su samoodrživi kao fudbalski, i ovi košarkaški koji su finansijska nedonoščad svugde osim u NBA.

I država tu sipa što iz budžeta, što preko javnih preduzeća, što preko privatnih (državi omiljenih), što „dovođenjem“ sponzora.

Pri naplati ta ista država toleriše poreska dugovanja ili ih reprogramira do beskraja, oprašta posle stečaja banaka u kojima je imala veći ii manji udeo, poklanja struju i komunalije, i ne pruža zakonsku zaštitu neposrednim izvođačima radova na terenu.

Igrači, oni domaći pre svega, ćute i trpe, kad krenu u inostranstvo „odriču“ se para koje im se duguju za kompenzaciju manjeg obeštećenja, ali oni uvozni nikad ne trpe i uglavnom presavijaju tabak.

I klubovi kojima preti takmičarska suspenzija u međunarodim takmičenjima ili samo zabrana registracije igrača, nalaze pare i vraćaju dugove. Silom i uz uvređeni vrisak.

Opravdano će većina reći da je sve napisano opšte mesto, ali je ovih dana priča aktuelizovana „kuknjavom“ iz Hrvatske da njihovi košarkaški klubovi nemaju šta da traže u takmičenju sa Zvezdom i Partizanom koji imaju neuporedivo veće budžete.

Onda je nastupila polemika preko društvenih mreža zašto država Hrvatska, svakako ne siromašnija od Srbije, ne ulaže u tamošnje „i te kako“ brendove kao što su Cibona i Split sa zbirnih pet titula prvaka Evrope.

Odgovori su bili raznovrsni, mahom iracionalni, „patriotski“ i „patološki“. Populistički i pravni malo je ko pomenuo.

Najpre, da u Hrvatskoj šef države nikad kao objašnjenje nije javno izgovorio da za ta dva kluba navija 91 odsto populacije (pretežno glasača), a zatim, da u državi članici Evropske unije mnogo manje može „ispod ruke“, a još manje „ispod tepiha“.

Da ne pominjemo i da se manje dece tamo leči preko SMS poruka, kao što se to ovde radi navijački samo kad je u pitanju druga strana.