Ko je sledeći

Mirko Vičević je proslavljeni vaterpolista, član Kuće slavnih, trofejni reprezentativac one uže Jugoslavije, renomirani trener.

Ali je – Hrvat.

Mirko Vičević je iz vaterpolo kluba Crvena zvezda jednostavno oteran, „navijači“ su to uradili transparentom „Šiptar, Hrvat, balija, nisu moja bratija“ i skandiranjima u istom smislu.

Uprava tako što je izdala saopštenje u kojem se podjednako izvinjava i Vičeviću i navijačima, kojima se uzgred zahvaljuje što su na kraju utakmice mirno izašli sa bazena i, valjda, nikog više nisu vređali i maltretirali, direktor izjavom da je kriv što se sve pojavilo u medijima.

Vaterpolisti nisu rekli ništa.

Ni sadašnji, ni bivši igrači Zvezde, ni Vičevićevi saigrači iz reprezentacije, ni drugi vaterpolisti osim Danila Ikodinovića, ni vrhunski sportisti drugih fela.

Čak ni ovdašnji političari.

Ali ovo nije priča o Mirku Vičeviću, niti BVK Crvena zvezda, niti vaterpolu uopšte, ovo je priča o Srbiji danas.

Kratka, nedvosmislena, tužna i bolna.

Na stranu i to što je u pitanju profesionalni sport umrežen ugovorima koji detaljišu prava i obaveze, da zanemarimo i, kako to reče predsednik Vaterpolo saveza Srbije Viktor Jelenić, pravo na „slobodno iskazivanje mišljenja“, te procenu tužilaštva da nije bilo elemenata krivičnog dela, možda eventualno ugrožavanja javnog reda i mira.

Opet je i u Srbiji danas i ovde čudno da na ovako nešto nema makar spontanog, ako ne racionalnog reagovanja.

Razlog za to mora biti jedan od dva: ili ste istomišljenici sa „navijačima“, ili vas je strah da primetite novi civilizacijski ponor u vašem neposrednom okruženju.

Da je stotinak ljudi koji uzgred najverovatnije nisu ni kupili ulaznice došlo i oteralo čoveka sa svog radnog mesta.

Da je njegovom „poslodavcu“ trebalo četiri dana da saopšti kako mu je neprijatno.

I konačno- da je morao da doslovce pobegne jer je shvatio a biće da mu je i rečeno da je ono bilo opomena i da može svašta da mu se desi.

Da podsetimo, to se svojevremeno desilo i legendi FK Zvezda Draganu Stojkoviću Piksiju kad mu je u kafiću na stadionu „rečeno“ da nije dobrodošao a ovaj koliko odmah napustio zemlju.

Bojkotovali su „navijači“ i Košarkaški klub zbog Elmedina Kikanovića i Alena Omića, momaka rođenih mnogo posle ratova za koje su ih „teretili“, bojkotovali, pretili i na kraju ih oterali.

Mnogi igrači nisu ni došli u Zvezdu zato što nisu prošli „prebrojavanje krvnih zrnaca“ od strane „navijača“. I niko nikad iz klubova ili države nije preduzeo ništa da tom eksplicitnom šovinizmu stane na put, niti će.

Zato je pitanje ko je sledeći i „zašto“?

Da li se tim samozvanim „čistokrvnim Srbima“ možda neće svideti što je nekom pradeda bio u partizanima, što mu je brat od strica gej, ili ujka ekološki aktivista ili nedobog opozicioni političar.

Jasno i glasno – u Srbiji organizovana „ulica“ bira ko će igrati u Zvezdi, i ne samo u Zvezdi.

A država sve na čelu sa predsednikom sve to toleriše i za sada kontroliše. Jer joj odgovara da neko drugi sprovodi njenu „politiku“.