Košarka košta

Ni u Turskoj u kojoj se u poslednje vreme najviše u nju ulaže, ni u Španiji gde su klubovi sekcije velike fudbalske braće ili u suvlasništvu bogatih pojedinaca i lokalnih samouprava, ni u Grčkoj gde vladaju prebogate porodice, ni u Rusiji gde i u košarci vlada „tajkunokratija“. Fudbal je tu još uvek druga planeta, marketinško čudo koje se prodaje svugde i skuplje. Ulaganje u košarku, dakle, može biti motivisano promocijom pojedinaca, regiona ili država, košarka košta i pitanje je samo ko to hoće i može da plati.

Nikola Peković je ovih dana „i zvanično“ dao ostavku na mesto predsednika KK Partizan, iako već mesecima ne učestvuje neposredno u radu kluba. Dočekan je kao mesija, da reši pitanje nagomilanih dugova, uložio je on i neke svoje pare, i, kako tvrdi, smanjio bulu za trećinu. Uz pomoć države i Vučića, to je bila rečenica koju je neprekidno ponavljao. I otišao zato što više tome nije mogao da se „posveti“. I sada traje medijska halabuka ko će biti novi predsednik, kao da će neko ime i prezime, bilo iz sveta biznisa, dnevne politike, estrade, pa čak i iz sporta napraviti čudo i staviti kompletnu priču na zdrave noge. Takva se čuda, jednostavno, ne dešavaju. Jer i čudima treba omogućiti da se dese.

Nikakva tajna nije koliko to para treba godišnje jednom ozbiljnom košarkaškom klubu, pa čak i za evrodrugoligašku konkurentnost. I to je za državu previše, a previše je i za sva paradržavna ulaganja skupa. Tu podrazumevamo i javna preduzeća, i državne „upute“ privatnim firmama gde da pokazuju društvenu odgovornost, i poreske i komunalne olakšice. Zvezda koja je trenutno finansijski u mnogo boljem položaju, i čudima, i „snalažljivosti“ zahvaljujući, otprilike ima to sve, ali ne može u trku sa prvom ligom Evrope, takmičarski sezona je bila više nego časna, ali se već vuku opasni dužnički repovi. „Naći će se za Evroligu“, tako otprilike optimizmom zrači sportska javnost, a sve i da bude tako, to sistemski ništa ne rešava. I sledeće godine opet kuku-lele.

Država može i treba da pomaže košarkaškim klubovima, oni su bez sumnje u tom promotivnom smislu to više zaslužili od fudbalskih koji propadaju zbog nesposobnosti uprava jer to je čist biznis. Ali suštinski, takvu stvar može rešiti samo „generalno sponzorstvo“ ili – privatizacija. Našlo bi se ko bi tu našao svoj promotivni interes, ali to očigledno i definitivno nije u interesu države (čitaj: režima).

„Hvala“ premijeru ili predsedniku, tad bi bio deo ružne prošlosti.