KOŠ(kanje)

Slično je skroz i u bilo kojim „izborima“ vezanim za sport, od onih za članove uprava klubova, za rukovođenje savezima, do izbora selektora. Tišina koja tako nečemu prethodi može da znači najmanje tri stvari. Najpre, da taj izbor javnost ne smatra previše bitnim. Zatim, da se sve zna, odnosno da su izbori samo forma jer je „postignuta saglasnost“ među onima koji izbor i vrše. I konačno – da je to zatišje pred buru, da se snage odmeravaju daleko od očiju javnosti, a to obično znači da se koriste sva sredstva, posebno ona nedozvoljena.

Dragan Đilas je definitivno potvrdio povlačenje sa mesta predsednika Košarkaškog saveza, ne ulazeći u to da li su njegovi motivi za to privatni ili „konceptualni“, u smislu da je svoju misiju uspešno priveo kraju i rezultatsku lestvicu podigao izuzetno visoko, prilično je čudno da se o predlozima za njegovog naslednika više i ne šapuće. Prećutno se znalo da „neko“ mora imati podršku i Zvezde, i Partizana i da to može biti nepremostiva prepreka. Na samom početku u čaršiji se smatralo javnom tajnom da će kormilo KSS preuzeti Predrag Danilović, iako je zvučalo neverovatno, tvrdilo se da za tako nešto ima i podršku Zvezde. Ubrzo je taj „predlog“ nestao, volšebno kako se i pojavio, niko njegovo postojanje, naravno, nije ni potvrdio, ni demantovao. Nešto potom, prostrujala je „glaspina“ (nova vrsta glasine sa pojačanim spinom) da će se ostvariti Đilasova želja sa početka mandata da njegov naslednik bude Dejan Bodiroga, čijem je „povratku“ u košarku i Đilas prilično kumovao. Osim što ima prilično respektibilnu poziciju u FIBA, Bodiroga takođe teško može da računa na podršku „crveno-belih“, mnogo je teških reči prosuto proletos i letos tokom rata EKA i FIBA. Kakogod, ni Danilović, ni Bodiroga ni jednom rečju nisu nikad potvrdili da o toj funkciji uopšte i razmišljaju.

Po svemu sudeći ovoga puta tišina je proizvod one treće, i po izbore, i po košarku najgore stvari: nisu utvrđeni ni kriterijumi (menadžer, biznismen, košarkaška veličina…), niti se govori o faktičkoj proceduri, formalna je poznata i, kakobiva, neobavezujuća. Čeka nas najverovatnije koktel klubaštva, sitnosopstveničkih interesa, dnevne politike, menadžerisanja, prljavog lobiranja i još ponečega nesvarljivog i za srpsku košarku ubistvenog.

I Đilas je izabran posle „koškanja“, podršku ili makar ne saplitanje je kupio delom i svojim parama, i rezultatima. Naslednik će verovatno morati da preživi pravi „rat“.