„Kosportsko“ pitanje

Takozvano, kako navodno oficijelno nalažu, ili tako kakvo jeste što svakodnevica jasno potvrđuje, Kosovo je svakako realnost i kad je sport u pitanju.

I to sve „realnija“, samim tim za ubuduće u tom smislu sve opasnija.

Poslednji slučaj kad su odbojkaški kadeti Srbije na nekim tamo kvalifikacijama za EP odbili da igraju sa Kosovom, i izgubili službenim rezultatom, te izgubili i šanse za dalje takmičenje, „odozgo“ gledano samo je njihov problem jer u Srbiji kao državi koja brine o svima a posebno o svojoj deci „slučaj škodi onom koga zgodi“.

Nisu oni prvi kojima je kvazipolitičko naređenje iz Saveza, Ministarstva ili od predsednika, nevažno kad koga, pokvarilo snove, trud, znoj i ljubav prema sportu pa i nacionalnom grbu.

Dešavalo se to pre i rukometašicama, džudistima i još ko zna kom u mlađim kategorijama a da se za to nije ni saznalo.

Državni odgovor na pitanje „zašto“ prazan je ko što su od skora i kosovske tablice, na ovim drugim nema stikera a pre zamalo zbog njih da se izgine, a na ovom prvom ima mimikrije koja prenebregava da neki drugi svet ne ume i neće da glumi kako ne veruje svojim očima.

Srbija ne priznaje Kosovo, i kako onda naši mladi odbojkaši da igraju protiv nečeg što ne postoji, to valjda ima samo u karateu.

Ne postoje i gotovo, kate je praktikovao još Dačić u čuvenim susretima „Dači-Tačić“ u Briselu kad je 2013. potpisan Briselski sporazum, a posle njega još bezbroj puta mnogi, a najviše aktuelni predsednik koji Kosovo najviše ne priznaje.

I da se nekako shvati da ne možeš, a i nećeš da igraš sa nekim ko ne postoji, ali onda tako i kažeš.

Rukovodstvo mladih odbojkaša koji su se takmičili u Severnoj Makedoniji, ili ko već preko njih, saopštilo je organizatoru „zvanično“ da neće nastupiti jer je „čak devet igrača dobilo temperaturu“.

Jeftina, providna, čak i bezobrazna laž u očima onih kojima je namenjena, bruka i sramota za nas odavde koji smo „ekonomski tigrovi“, politički „King Kongovi“ i diplomatski „Hudiniji“.

Mi, kao, imamo princip, ali ga krijemo, mi ga kao poštujemo, a ustvari- lažemo.

Kosovo je od 2014. punopravni član Međunarodnog olimpijskog komiteta, od marta 2015. i FIBA (košarka), maja 2016. i FIFA (fudbal), oktobra iste godine i FIVB (odbojka). Pomenuti su samo sportovi po sebi bitniji Srbima, Kosovo je član bukvalno svih sportskih federacija, otvorena su im sva takmičarska vrata, i tu se Srbija više ništa ne pita, kao ni za tablice, a još manje se za to pitaju sportisti Srbije. Za razliku od Vučiča koji redovno pobeđuje Kurtija, oni gube bez borbe.

I biće još teže, i još bolnije.

Pomenusmo dva razloga zašto su primeri mladih odbojkaša i svih pre njih samo „upala mišića“ srpkog sporta.

Prvi razlog je što Kosovo u ekipnim sportovima gde Srbija polaže najviše i najviše može, nema konkurentne ekipe da bi se negde na nekom velikom takmičenju mogle sastati.

Drugi, čiji je tok trajanja kraći, je „razumevanje“ koje prilikom žrebanja pokazuju mnoge svetske federacije, pa zbog bezbednosnih razloga unapred razdvajaju Srbiju i Kosovo (i još po neke).

Što sigurno neće još dugo, pa i kad su klubovi u pitanju.

Kako će tad Vučić, ili neki drugi „primarijus“, prepisati i sportistima, i naciji, antibiotike i mirovanje.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.