Laka rešenja

Bio sam zatečen iako inače volim da prisustvujem stvaranju “glasa čaršije”. I demonstraciji “čiste” demokratije po pijacama, javnom prevozu ili kafanama. Zatečen, jer sam znao da se to nije pominjalo u medijima, a video da je priča u komšijskom predanju već poodrasla. Živim u Mirijevu, dete mi je baš tog rizičnog uzrasta, doduše ne ide u tu, već u drugu školu. Osetio sam i onaj tupi strah od svega i svačega tako poznat svim roditeljima i po ko zna koji put se našao u dilemi gde naći granicu između osamostaljivanja i držanja deteta pod staklenim zvonom. Bilo kakva poređenja sa nekim minulim vremenima su potpuno beskorisna, kao desetogodišnjak išao sam u školu sam, sam se i vraćao, u parku ili na igralištu sam bio po vasceli dan bez ičijeg nadzora. Kad bi danas tako nešto dozvolio svom detetu bio bih više nego neodgovoran, i školska dvorišta su postala ulica, u smislu koji simbolizuje sve gadosti i opasnosti ovog sveta koji je u tome najviše napredovao. I na to smo, nažalost, svi više ili manje oguglali.

Kako li bi se tek kao društvo brinuli o deci da ona nisu naše najveće bogatstvo?

Subota, 27. oktobar

Živopisnost pijace kao kolevke demokratije, naslednice starogrčkih trgova, lokalnog hajd-parka i uzorak za ispitivanje javnog mnjenja, otkrio sam pre nekoliko godina. Pogađate, dok sam bio neoženjen tako nešto nije me interesovalo, u braku je bolje da nove obaveze zavolite, nego da ih otaljavate. Svašta se tu može čuti i videti, i trgovci i kupci su iz svih mogućih socijalnih, kulturnih i obrazovnih fela, tu se odvija i elaborira onaj nasušni život. I ekonomija, i politika, i ljudska i manjinska prava, sve što nas se najdirektnije tiče prelama se kroz tu ad hok formiranu mikro zajednicu. Čuje se na pijaci jasno šta ko o čemu misli, i još bitnije – zašto i na osnovu čega. Nastajanje i opasnost glasina i poluistina tu se skoro može opipati. I trendovi u društvu nekako se na takvim mestima najpre najavljuju. Zato volim pijacu, posmatram i osluškujem, zabavno je i korisno. Kakav god da je, to je svet u kome živimo.

Ogroman broj ljudi na ulicama, u javnom prevozu, pa i na pijacama, izabrao je da isključi vox populi, stavi slušalice i kao uživa u svom nedodirnutom miru. Na stranu to što zbog modernih vanzemaljaca nekad jedva izađete iz autobusa jer ne čuju vašu molbu da se pomere sa vrata, i što morate da naglo kočite jer persone sa bubicama ili “rajfovima” šetkaju po kolovozu na sirenu se ne obazirući. Digitalni autizam mi po efektu liči na dete koje zažmuri, stavi ruke na oči, i misli da ga niko ne vidi.

Nedelja, 28. oktobar

Ima tome više meseci kako se trudim da nedeljom ne čitam novine, ne gledam vesti na televiziji sve do onih pred ponoć, čak ne posećujem ni informativne portale. Borim se protiv profesionalnog manijaka u sebi, i to mi ide sve bolje i bolje. Kako ne radim u dnevnom novinarstvu posledica te “nirvane neznanja” praktično i nema. Sve me inače neizostavno dočeka u ponedeljak, i dobro, i loše. Kad se setim kako sam na letovanju u Grčkoj odlazio sa plaže na dva kilometara udaljen kiosk koji je jedini dobijao našu štampu, sam se sebi činim smešnim. Kako uostalom preživljavaju oni koji se informišu samo preko mobilnih telefona, kad im stigne sms. A takvih je baš mnogo.

Ponedeljak, 29. oktobar

Veliki sam protivnik “belih listića” kao navodnog oblika političke borbe, načina za iskazivanje stava, instant-intelektualizma, kakogod. Beli listići, da budem pomalo grub, obično se pakuju u rolne i služe nečem sasvim drugom. Problem je sada i ovde, što “nova” vlast i listiće nas koji smo ih uredno popunili hoće onako, jednim potezom da prekreči.

Dogovor stranaka vladajuće koalicije da će do 1. decembra “rekonstruisati” vlast u dvadesetak gradova i opština u Srbiji, upravo je uvijanje “overenih” glasačkih listića u gorepomenute rolne. Kako god su građani na lokalnim izborima glasali, šta god se stranke u lokalu dogovorile, ma šta narod o nekim alavim lokalnim političarima mislio, vlast će svugde izgledati isto kao ova republička, samo tako, preslikano. Zašto se onda uopšte organizuju lokalni izbori, zašto se u nekim sredinama njihovi rezultati drastično razlikuju od onih parlamentarnih, niko iz državnog vrha gde se i po više ministara nalazi u jednom čoveku nije našao za shodno da odgovori. Nema veze što je, recimo, Milorad iz Male Krsne poznati siledžija, lopov ili prevarant, nema veze što je iz istih razloga narodna volja mimoišla i njega i njegovu stranku. On ima da “bidne” vlast, pa makar u nekom javnom preduzeću gde su jasle više nego obilne, pa zašta se drugo borio.

Utorak, 30. oktobar

Poslovično umereni i bombastičnim izjavama neskloni Rasim Ljajić, kako je preneo jedan prestonički dnevnik, rekao je da u Srbiji fudbal treba ukinuti. Sve i da njegova izjava nije dobro preneta, da je, što bi rekao premijer, “interpretirana”, ovom prilikom takvu inicijativu punim srcem podržavam. Dodao bih još – na nekoliko godina, sve dok mu se zbog dobrog vladanja i resocijalizacije ne omogući povratak u javni život.

Naravno da ovde ne mislim na loptu i loptanje tog imena, niti imam išta protiv amaterskog bavljenja i tim sportom, za sebe i za svoje pare. Mislim na sve ono što ovaj domaći fudbal sa sobom nosi, šta se u njemu i njegovom okruženju dešava i kakve to posledice ostavlja na sve nas. Zanimao nas fudbal ili ne. Na ovom prostoru fudbal je postao multipraktik za gotovo sve oblike kriminala. Tribine stadiona su poligoni za regrutovanje siledžija, narko-dilera, uterivača dugova i straha, raspirivanja šovinizma i ksenofobije, u tom miljeu ni ubistva nisu nova pojava. U poslednjih petnaestak godina ubijeno je i na desetine fudbalskih funkcionera, počinioci uglavnom nisu otkriveni. Vrte se ogromne svote u nelegalnim tokovima, klubovima upravljaju oni koji su najpre izabrali one koji će ih na tu funkciju izabrati. Klupska imovina je “alajbegova slama”, ko može uzima kad i koliko hoće, uz devet blokiranih računa uvek funkcioniše onaj deseti. Takozvani “finansijeri” (ne sponzori, ne donatori) preko klubova peru pare, menadžeri od roditelja otkupljuju maloletnu decu da bi ih kasnije preprodavali protiv njihove volje…

Takav fudbal zaista treba da ode na izdržavanje zaslužene kazne.

Sreda, 31. oktobar

Dve gospođe iz vrha svetske politike pohodile su dan pre Beograd, ne da sarmu probale nisu, već su, kako izvestiše neki mediji, za tih pet sati boravka popile samo slatku kafu i sok. Javna je tajna da su našim zvaničnicima “na ruke” isporučili paket “rešavanja” kosovskog pitanja. Bez nepoznatih, bez mesta za dopunu, dovoljno glasno i potpuno jasno. Isti sadržaj samo drugačije upakovan odnele su i u Prištinu.

Zanimljivo je da su nekoliko dana pre iz vrha države počeli da stižu glasni aberi kako je rešenje kosovskog pitanja na dohvat ruke, kako oni neće to breme ostaviti mlađim generacijama. Usvojena je navodno “platforma” za pregovore, ta strana reč se u ovom kontekstu kod nas tako odomaćila baš zato što zvuči pretenciozno i studiozno, ma koliko u suštini može da bude prazna. Za razliku od naše, platforma Klinton – Ešton nije nikakva tajna, nije to bila ni pre dolaska u Beograd. Nezavisnost Kosova je neupitna, autonomija severnog dela takođe, verovatno veća nego što je skicirana od Ahtisarija. Tako će i Albanci, a ne samo Srbi imati razloga za nezadovoljstvo, Srbija Kosovo neće priznati a to nikog neće ni zanimati.

Da li je moguće da se tako lakog rešenja sve ove godine niko nije setio. Ili je neko znao, ali je bio u opoziciji pa nije hteo da kaže.

Četvrtak, 1. novembar

Pratio sam prilično pažljivo dešavanja u Njujorku i okolini, još uvek prilično neravnopravnu borbu čoveka sa prirodom. Nauka je učinila da posledice budu samo takve kakve su, šteta je kako se to kaže, maksimalno moguće iskontrolisana. Slike odande bile su zaista zastrašujuće, ne poput onih iz Japana, ali takve da vas ne mogu ostaviti ravnodušnim. Na hiljade ljudi bilo je direktno ugroženo, saosećanje sa tuđom mukom valjda i je spontana ljudska reakcija, a ne samo hrišćanska tekovina. Na brojnim domaćim sajtovima, tačnije po njihovim forumima, nailazio sam na, blago rečeno, ogavne komentare još ogavnije ilustrovane. Od “hajde Sendi, ti to možeš“, “Send(i) from Serbia”, “Go, Sandy, go”, do slike nekog zabrađenog lika sa šajkačom koji pivom nazdravlja slikama katastrofe sa američke istočne obale. Bljutavo, nažalost ne i neverovatno.

Kad kreneš od sebe, teško možeš da pogrešiš u odnosu s drugima, napisao je ovih dana u sastavu za domaći moj sin Dušan. Da li je zaista tako jednostavno mrzeti nekoga deset hiljada kilometara udaljenog i naslađivati se njegovim mukama.

Istovremeno pojavile su se i procene da je za žurke, maske, poklončiće i raznovrsni provijant za Noć veštica diljem Amerike potrošeno na milijarde dolara, u trenucima dok je pomenuta oluja još divljala ili se tek smirivala.

Staviš slušalice, zažmuriš i – gotovo.

Autor je zamenik glavnog i odgovornog urednika magazina Status