„Marfijev“ sistem

Ali je u Srbiji, kao po navici, nakratko i „sa strane“ zazvonilo na uzbunu. Ne zbog plasmana, jer šesto mesto na svetu nije za bilo kakav alarm, pa bilo i u košarci gde se mi i dalje neosnovano busamo pozivajući se na neka druga vremena. Varnica je bio ubedljiv, „katastrofalan“, „ponižavajući“ poraz od Francuske u četvrtfinalu (59:98). I onda se pojaviše dušebrižnici ali i posipači pepelom, kako to ovde obično biva kad se i pomene reč odgovornost.

A ko imalo prati košarku iz nešto šireg rakursa od ove profesionalne, deceniju i više jasno vidi da stvari idu na gore, jer im je to omogućeno, kako kaže „Marfijev zakon“. Država je razvalila „socijalistički“ pristup sportVenus And Williamsu, gde je bio dostupan svima i svugde, bez ikakve diskriminacije. Ma „uravnilovka“ jedna. U par reči, škole su besplatno ustupale sale klubovima, a klubovi besplatno tu trenirali decu, dofinansirani od države (SOFK-e) za plaćanje trenera i druge troškove. Gde i nije bilo klubova, bilo je profesora fizičkog koji su svoje afinitete za neki od kolektivnih sportova prenosili na zainteresovanu decu.

Onda je nekom na pamet pala genijalna ideja da škole moraju da dopunjuju budžete svojim prihodima, a nekom još ingenijalnijem da je najjednostavniji resurs za rentiranje fiskulturna sala. Lepa kinta, navalili i rekreativci, a i klubova i školica sporta ko šaše, ma deca nek trče napolju na fizičkom, a i zdravije je. I onda jasno redom, klubovi traže članarinu, ona je prosečno pet-šest hiljada dinara, u Beogradu nešto skuplje, unutrašnjosrti nešto jeftinije. Uz to i oprema, i pripreme, i takse za takmičenja, pa dvoje ili više dece. Jednostavno, mnogi roditelji to ne mogu da priušte.

Ali mnogi i mogu i to je izazvalo hiperprodukciju novih klubova i školica košarke. Čije je otvaranje mnogo jednostavnije nego običnog kioska, ali bože moj, konkurencija ne bi trebalo da je naodmet. Da klubovi ne jure rezultate po svaku cenu, jer im to diže „rejting“. I onda dolazimo do treće, ali i ključne stvari baga koji je u košarku (o njoj je sad reč, važi to i za druge ekipne sportove, manje popularne) unela država, a onda u nju i KSS kao krovna organizacija. Ko sa tom decom radi, koje kriterijume ti ljudi treba da ispunjavaju, kakve kvalifikacije treba da imaju, mimo kursa od par sati gde se na testu prepisuju odgovori. Da i ne govorimo da je neophodno i pedagoško znanje, uz košarkaško.

I onda se u celu tu priču ubacuju i posredno a bolesno ambiciozni roditelji, koji prete ili podmazuju, i „pošast“ 21. veka, agentići i menadžerčići, koji savetuju decu da pređu na vanrednu školu, treniraju ujutro u teretani i slično. Deci u pubertetu.

Tako je uspostavljen „sistem“ umesto onog starog, i umesto američkog (najboljeg školskog na svetu koji obuhvata sve) i španskog, sasvim „naš“ i sasvim pogrešan. U kome je svoma dobro, osim onima kojima je namenjen. Iz koga neće izlaziti, ne Jokić, Bogdanović ili Micić, nego nažalost ni deca koja su bar naučila da pravilno trče.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.