Mentalitet

Takvi stereotipi uglavnom služe da bi se „pretpostavilo“ reagovanje različitih ljudi, na istu situaciju.

U sportu se, makar kad smo mi u pitanju, kao nacionalni „iks faktor“ najčešće i najneselektivnije pominjao „inat“, uvek u pozitivnom kontekstu, kao sila koja nam daje dodatnu snagu i koja je obrnuto proporcionalna realnim šansama za uspeh. To je po onoj: kad je najteže mi se skupimo, što je protivnik jači to je sinergija utoliko veća od zbira energija.

Pred Eurobasket koji je upravo počeo, javnost u Srbiji koja nije potonula u potpunu depresiju i pesimizam zbog otkaza i povreda te oslabljenog sastava koji je tamo otišao, pritajeni optimizam gradila je na uglavnom baš tim iracionalnim faktorima. Pored inata, najviše je pominjan i mentalitet, tačnije pobednički mentalitet. Onaj običan se nekako smatra urođenim, dok je ovaj pobednički „stečeni“, i kvalitet, i snaga, i sreća, dakle sve što je u sportu merilo uspeha, jesu neophodni ali često i nisu dovoljni ako nema te psihološke poštapalice iznutra.

Najkraće: da bi pobedio moraš to da imaš u sebi, pobednički mentalitet vrti i tamo gde burgija neće. Aleksandar Đorđević, selektor košarkaša, bio je svojevremeno veliki igrač, vođa na parketu, čovek koji je preuzimao odgovornost presudnog šuta uvek kad je bio u takvoj situaciji. I pogađao, izgledalo je to sa strane tako jednostavno i opušteno, kao da pika basket sa prijateljima u kraju. Ni trunke straha, oklevanja, stegnutosti… Kao da od toga ništa ne zavisi, kao da milioni očiju nisu u njega uprti. Igrači tvrde: on taj svoj pobednički mentalitet „šeruje“ celoj ekipi, i u svlačionici, i na treningu, i na utakmici. I čini ga zaraznim.

Pre nekoliko godina u neznanju kako ću drugačije, desetogodišnjem dečaku koji obožava sport, a košarku posebno, na pitanje šta je to pobednički mentalitet odgovorio sam – to je da kad zažmuriš i zamišljaš, sve što šutneš i pogodiš. I izgledalo je da sam delovao uverljivo, iako bi i sama reč „mentalitet „bila nepremostiva prepreka. Sada bih možda dodao: kad polaziš od sebe, veruješ u sebe jer si uradio sve što je do tebe, i oslanjaš se na sebe. Sve ovo odnosi se naravno i na prvo lice množine, košarka je ekipni sport, tim pobeđuje ili gubi.

Ma kako je sport izuzetno egzaktan, rezultati nisu podložni tumačenjima, takvi su kakvi su, taj „iracionalni“ faktor mogao bi ovog puta da se pokaže u najjačem izdanju. Ako je verovati i paroli okačenoj u sali na jednom prestižnom američkom koledžu: Nogama se trči, rukama drži lopta, a košarka se igra glavom.