Mentolitet

Ništa neobično i nenormalno, reklo bi se, to su vrhunski teniseri, veće ili manje legende tog sporta. Ono što je, ipak, veoma neobično a potpuno nenormalno je što se „fan-klubovi“ te vrste po Srbiji i „osnivaju“ i „proširuju“ samo s jednim povodom: okidač te vrste je poraz Novaka Đokovića od nekog od njih.

Opasno je za zdrav razum i želudac tada zaviriti u sadržaje inače „kulturnijih“ foruma i protresti društvene mreže, sva moguća zloba, primitivizam, frustriranost, neznanje, osionost i bezobrazluk naprosto preplave te kvazidemokratske pričaonice. Svašta se na njima u prošlosti saznavalo: da Đoković nije patriota jer ne plaća porez u Srbiji već u Monaku, da „igra loše“ ili propušta mečeve u Dejvis-kupu za reprezentaciju zato što tu nema zarade, da je „folirant“ koji na mečevima zloupotrebljava medicinski tajm-aut da bi dekoncentrisao protivnike, da nije u Srbiji osnovao tenisku akademiju zato što mu nisu za džabe dali zemljište… Sve „patriotske“ paškvile pojačane su do krajnjih granica posle Đokovićevog neuspeha na Olimpijadi u Riju, a poraz od Vavrinke u finalu US opena učinio je da u tom smislu „hejteri“ dostignu svoj vrhunac. To je stvar mentaliteta, rekli bi neki dežurni socijalno-psihološki „analitičari“, ekstremni smo i u pobedi i u porazu, bila bi anamneza koja potvrđuje pomenutu dijagnozu. Pogrešnu, bez ikakve sumnje.

Kad neki okrivljuju Đokovića što su zbog gledanja tenisa neispavani otišli na posao, što su se iznervirali dok se on posle meča „nasmejao“, ili za „nedovoljno zalaganje“, to se može pomesti pod tepih. „Jede bobice, pa ne može da stoji na nogama“, „Čim gubi počne da se prenemaže k’o seka Persa“, „Što prvo ne raščisti sa ženom, a onda izađe na teren“, „Ako nema više motiva, nek ostavi tenis“- komentari su sasvim drugog tipa, i možda bi se eventualno mogli objasniti – mentalitetom.

I njega, i njegove familije mi je preko glave; dosadio je i Bogu i narodu; nikad neće biti najveći; zaradio tolike pare a ništa ne ulaže u Srbiju – korpus je „mišljenja“ glasne manjine koja naravno ništa značajno u životu nije uradila, ni za sebe, a kamoli za najbližu okolinu. Novaka Đokovića niko ne mora da gleda, još manje da ga obožava i smatra božanstvom, ne mora za njega ni da navija bez obzira što je iz Srbije. Ali mora da ceni da je neko u nečemu najbolji na svetu.

Internet je, nažalost, dostupan i u mišjim rupama.