Merači patriotizma

I u medijima, ali i na društvenim mrežama, busalo se u grudi junačke, naše, srpske, uz guslanje da je eto momak iz Sombora morao da ode tamo da Amerikancima pokaže kako se igra košarka. Sport koji su oni „izmislili“.

Jokić je, naravno, kovan u zvezde i glorifikovan bez granica.

Pre samo dva dana kad je Nikola Jokić obznanio da neće igrati za reprezentaciju Srbije ovog leta na Olimpijadi u Tokiju, nastupilo je teško razočarenje.

U medijima blaže, ali na društvenim mrežama žestoko je okrenut ćurak prema istom čoveku, svašta se o njemu pisalo od čega je „izdajnik“ najblaža reč, a „želje i pozdravi“ šta država po kazni treba da mu učini nisu za stranice ozbiljnih novina.

Samo je pet dana trebalo tom modernom „vox populiu“ da istog čoveka sada valjaju po blatu, najstrašnije vređaju i zamislite „odriču ga se“.

Biće da je negde u srpskom kodu to brzo „menjanje raspoloženja“, ali je još jednom merenje patriotizma kao nacionalna (ne)disciplina došlo u prvi plan i to u svom ekstremnom vidu.

MVP titula tako nije bila samo Jokićeva, već i „naša“, nije baš najjasnije kako i šta su patriote odavde pridonele da on dobije to priznanje, koliko je, recimo, država Srbija u njega uložila pa je to uspeh svih nas.

Kome je to od svih koji su „razočarani“ Nikola Jokić nešto dužan, pa i da igra za reprezentaciju?

Kako to da se patriotizam te vrste meri samo na sportistima, a ne i na nekim drugim „profesijama“ koje od njega mnogo dobro žive? Šta, na kraju, običnom čoveku u Srbiji diže toliko pritisak u jednoj potpuno ličnoj odluci?

Da pojednostavimo, njegov klub Denver mu je možda „preporučio“ odmor, ali nije mu ništa naredio niti ga ucenjivao.

Odluka da se odmara njegova je lična, sviđala se nekom ili ne.

Kako može Đoković da igra Dejvis kup, kako evo Dončić, koji je isto imao paklenu sezonu i sam vukao Dalas stiže u Sloveniju i igraće i kvalifikacioni turnir, a i Olimpijadu ako se plasiraju; pitanja su koja nisu retorička kao ona pre, ali su odgovori poznati.

Oni to jednostavno žele, i suština igranja za reprezentaciju je želja, u modernom sportu to je možda jedina oaza gde novac nije pokretač svega. Žele i mogu.

Jokić je rekao da ne može, njegovo je to legitimno pravo. Mediji u Srbiji, pa verovatno i društvene mreže ga odavno ne zanimaju, te možda i ne zna da je preleteo put od „boga“ do „đavola“.