„Navijači“

Još više puta je ponovljeno da su navijači pristalice nekog kluba, sportiste ili nacionalne selekcije, čija je ljubav prema sportu lični izbor, za „svoje pare“ i u svom slobodnom vremenu.

Bez navodnika ostaju sve do trenutka dok ne naprave neki prestup ili krivično delo „vezano“ za sportska takmičenja, fizički ili bilo kako ugroze druge oko sebe.

Navijači pod navodnicima su izuzetno budalast izum medija, za opis „profesije“ nekog ko je stradao u uličnim obračunima kriminalaca, ko je uhvaćen u dilovanju droge ili raznim krivičnim delima vezanim za otvoreno nasilje. Ubijen jedan od vođa navijača tog i tog kluba, ili ranjen, ili uhapšen… ali NAVIJAČ. Kao ID, kao vokacija, kao „objašnjenje“.

U Srbiji, doduše, postoje profesionalni navijači, javna je tajna da klubovi finansiraju svoje navijačke grupe, ali njihove kapacitete odavno rentiraju i političari.

Ako na stadionu ili u hali kršiš zakon i ugrožavaš drugoga prestaješ da budeš navijač i postaješ huligan, van sportskih borilišta to što si „navijač“ nema nikakve veze sa onim što delaš, kao ni da si filatelista ili ljubitelj leptirova.

Onda si stolar, kelner, učenik, bez zanimanja ili „radnik obezbeđenja“, ali nisi navijač. Ni za medije, ni za policiju, ni za pravosuđe.

Aktuelni predsednik Srbije još u doba kad je bio premijer izjavio je da država nema snage da se obračuna sa nasiljem na sportskim borilištima.

Nikad toj skandaloznoj rečenici nije posvećena dovoljna pažnja niti se može objasniti kako to tako moćna Srbija koja se obračunava sa organizovanim kriminalom, tajkunima lopovima, pljačkaškim privatizacijama i još čini ekonomska „čuda“, nije u stanju da savlada nešto što pripada „predškolskom“ gradivu.

A jasno je bilo još tada, a još je jasnije sada, da nije da ne može, nego- neće.

Tipovi koji su u vreme policijskog časa upadali na privatne posede (a krovovi zgrada to svakako jesu) gde su instalirali ozvučenje, palili baklje na javnom mestu čime su izazivali rizik od požara, i konačno, plašili decu jednog od opozicionih političara, gle čuda, identifikovani su kao „navijači“.

Ne imenom i prezimenom, niti zanimanjem, iako nisu ni pokušavali da se skrivaju, čak su se i slikali i šerovali to na društvenim mrežama.

„Navijačima“ su nazivani i likovi koji na dan izbora džipovima krstare po manjim gradovima i plaše birače, isto kao i „civili“ koji su „obezbeđivali“ RTS tokom protestnih šetnji.

I oni su za sve to od nekog angažovani, za to plaćeni, ili je u pitanju kompenzacija. I kakve to sve ima veze sa tim za koga „navijaju“, a kažu upućeniji da su im „klupske boje“ različite. Osim ako ih to „navijači“ ne oslobađa zakonske odgovornosti za počinjeno.

Te „nemoć“ države da se izbori sa nasiljem na sportskim borilištima, znači i“nemoć“ protiv nasilja uopšte.