Neizdrž

Teodosić, Nedović, Simonović, Kalinić i Raduljica, što manje ili više zavijeni, što samo „ukočeni“ bili su samo gledaoci nepunih 20 dana pred početak Eurobasketa na kome bi svakako zaigrali ako im povrede to dozvole. Petorka koja bi u tom sastavu i formacijski mogla da zaigra na najvišem nivou, petorka koja je bila deo srebrnog podviga u Riju.

Iz svih delova Evrope poslednjih meseci stižu vesti o povredama velikog broja vrhunskih igrača koji zbog toga neće moći da pomognu svojim reprezentacijama na predstojećem Evropskom prvenstvu, uglavnom su to recidivi iz protekle sezone ili direktne posledice ogromnih napora koje je ona sobom nosila. Ogromni prostor bi zauzelo kad bi sve pobrojali, teška povreda Serhija LJulja je jedna od onih koje su najjače odjeknule u javnosti, ali ne i učinile da se preispita gde su stvarne granice dokle sport ostaje sport (ma koliko profesionalni bio), a gde počinje da biva gladijatorstvo.

Povrede su sastavni deo sporta, čitava nauka postoji i kako ih maksimalno moguće preduprediti, pre svega fizičkom pripremom, ali i odmorom i relaksacijom. Ako pretpostavimo da u vrhunskom profesionalizmu fizička spremnost ne dolazi u pitanje, razlozi češćeg i težeg povređivanja sportista su evidentno u tome što se ona „druga faza“ ili maksimalno skraćuje ili „preskače“. Novi format Evrolige promovisan prošle sezone i marketinški, i medijski je ocenjen visokom ocenom, ali je očigledno da je ostavio tragove na telima mnogih košarkaša koji su u njemu učestvovali. I koji su ovog leta bili prinuđeni na ozbiljne terapije ili čak operacije. I nije u pitanju samo Evroliga, i sistemi takmičenja po državama ili regijama su takođe zbijeni i zahtevni, kad se podvuče crta , košarkaši danas igraju aktivno skoro devet meseci, ne računajući reprezentaciju, a otprilike mesec i po- dva se pripremaju. I vrhunski spremno telo teško može sve to da izdrži.

Da razjasnimo: nije ovde u pitanju da li klubovi koji igrače plaćaju treba malo da ih „prištede“ za reprezentaciju, od njih se to naravno ne očekuje. Suština je da bi trebalo da ih čuvaju i kao sopstvenu investiciju a ne da ih nošeni sirovom i surovom komercijalizacijom guraju u sisteme takmičenja koji ih satrše. Nije ni najmanje slučajno što smo u poslednje vreme svako malo svedoci priča o pokidanim ukrštenim ligamentima kolena, ili hroničnih problema sa leđima, što u košarci ranije nije bio slučaj. Preopterećenost pre svega, zamor materijala što bi se reklo, a posle toga jedan nezgodan pokret stavlja upitnik na dalju karijeru.

Teško da će se tu nešto menjati na bolje, ako se igrači sami ne organizuju da bi se zaštitili.