Neko sasvim treći

Pomenuto polufinale trajalo je nešto manje od tri sata, bilo je dugotrajnih prekida, sudije su opominjale, pa napuštale parket, pa se vraćale, pa su igrači apelovali na publiku, pa opet prekid.

Tona svačega na parketu, dimčina od upaljenih baklji, verbalna iživljavanja oba navijačka tabora, i negde dole košarka dva najbolja naša tima, Evroligaša.

Evroligaša koji su u elitnom takmičenju ove sezone već odigrali obe utakmice. I na obe su bili prisutni i „gostujući“ navijači, i obe su protekle bez kanonade po parketu, pirotehnike, vređanje na srpskom nije uzeto za zlo. I zanimljivo ali i veoma simptomatično: u obe utakmice pobedili su gostujući timovi.

I onda se mnogi od nas, između ostalih i trener crno-belih Željko Obradović „opravdano“ ali i retorički pitamo: zašto nije tako i kad se igra „po kući“, u domaćim takmičenjima.

Jer je svima kristalno jasno: Evroliga ima jasne disciplinske pravilnike, progresivni sistem kazni (ponavljanje prekršaja je sve skuplje i skuplje) gde je krajnja instanca zatvaranje tribina, oduzimanje bodova, a na kraju krajeva i suspenzija iz takmičenja.

Ti „neobuzdani“ navijači sasvim su racionalni po tom pitanju, svesni su da je za prestup kazna izvesna i-neizbežna.

Kod kuće sve to ne mora da znači, nije se tako teško setiti finalne ABA serije prošle sezone, šta se sve u tih pet utamica dešavalo, dobro je da je prošlo bez žrtava. A možda je taj „pozitivan“ ishod i posledica činjenice da su sve utakmice dobili „domaći“ klubovi.

Jer je to valjda jedini način da se utakmica završi, a da se u hali čuje nešto više a ne samo škripa patika.

Otud i fenomen „domaćeg terena“, sa pevanjem i „pucanjem“, gde je skoro sve dozvoljeno, nešto jeste kažnjivo, ali nije opasno, a kazna i onako stigne kad je sve gotovo, pa nema nikakvog efekta.

Nije tu lako ni Ligi, a posebno ne sudijama, svedoci smo da „večiti derbi“ u Kupu Koraća nisu sudila dvojica najbolje rangiranih domaćih arbitara, niko nije objasnio zašto, a svi znaju ko koga „izuzima“.

I suđenje je bilo loše, jer su arbitri više razmišljali kako će se dokopati svlačionice.

Zaključak je koliko prost, toliko i bolan. I našoj košarci, kao i mnogim drugim segmentima javnog života, da bi bila normalna treba neko „sasvim treći“ koji ima svoja pravila, poštuje ih i sankcioniše njihovo kršenje. Ko pijan plota.

Nažalost, ni šargarepa tu nije neophodna, dovoljno je da se vidi „štap“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.