Ako uradiš ovako, pogrešićeš, a ako se odlučiš za onako – opet ćeš pogrešiti. No risk, no profit – rekli bi valjda Amerikanci.
A Srbi da ako ne platiš na mostu, platićeš na ćupriji, i da je suština u životu birati manje zlo, jer se dobro na ovom prostoru vrlo otežano prima.
Sve ove narodne umotvorine mogu se primeniti na trenutne planetarne dileme kad je sport u pitanju: da li i kako nastaviti započeta takmičenja.
To se naravno odnosi na kolektivne sportove sa loptom, što na otvorenom što u zatvorenom prostoru, a na odluke utiče mnogo faktora, od situacije u pojedinim zemljama, preko vladinih mera, do lokalne epidemiološke slike.
Faktor nad svim faktorima je naravno novac, kao uostalom u svemu na ovoj planeti, i činjenica je da je presudna proporcija: što je više para u opticaju, utoliko su veće šanse da se neko takmičenje nastavi, i obrnuto. Izuzeci imaju „endemsku“ prirodu.
Evo već više od dva meseca redovno slušamo koliki če ko gubitak pretrpeti zbog činjenice da su sezone prekinute, a koliko će on biti još veći ako ne budu završene.
Cifre od kojih boli glava, svakodnevno sa različitih strana, a sa strane filovane i „čistim“ sportskim motivima kako bi svi želeli da se sve završi na terenu i u tom smislu.
Sve se manje pominjalo da vrhunski sport postoji zbog publike, tačnije podsećalo se da je publika „važan faktor“, ali zato što plaća ulaznice, što do daljeg neće biti moguće.
Vrhunski sport i leži na milijardama ili milionima zato što to finansiraju gledaoci, čak i kad ga prate preko TV-a, gledanost vuče marketing, marketing prodaju…
Dakle, dileme nema da je nastavak poželjan pre svega zbog novca, ali ima tu i dilemice šta raditi ako čak ni ta „burgija“ ne može da zavrti dovoljno duboko.
Šta uraditi ako se takmičenje ne nastavi, da li zatečeno stanje proglasiti konačnim, ili sve jednostavno izbrisati kao da nije ni postojalo. I tu dolazimo do „najčistije“ sportskih argumenata, ako su takvi uopšte opstali.
Da li je pravednije nagraditi učinjeno za šest-sedam meseci, ili se držati devize da sudija nije odsvirao kraj, da je još svašta moglo da se desi.
Da li tu uopšte može da se raspravlja o pravdi i krivdi, ili samo o manjem ili većem zlu.
Dilema još više dobija na snazi zbog činjenice da se takve odluke obično reflektuju i na narednu sezonu. Konačni plasman znači i plasman u neko evropsko takmičenje, to sa sobom nosi i prestiž, i pare, i publicitet.
Kažu oni koji sebe smatraju realnim da je „najpravednije“ srednje rešenje: nema titule bez nastavka, ali trenutni plasman važi kad su u pitanju takve promocije.
Sva tri rešenja su već primenjena, i izbor je uglavnom zavisio od procene štete. Da se ne zavaravamo, Pravda je ipak kosmička i „božija“ ingerencija.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
