Novakovo izvinjenje

Prva je bila da zbog velikog broja mečeva, psihičke i fizičke iscrpljenosti, „sendviča“ Igara između Vimbldona i US opena – otkaže učešće. Druga je bila da stisne zube i uprkos psihofizičkom minusu, podstaknut patriotskim i ličnim razlozima na Igre otputuje, što je u poslednjem trenutku i odlučio. Kad je već na Igrama, „trebalo je“ da osvoji zlato, i to bi bio prvi epilog druge opcije. Đoković je otišao na igre, izgubio polufinale a kasnije i meč za treće mesto, taj ishod se i desio.

A pitanje je da li je i najgori mogući. Treba biti sa ovih prostora, poznavati i „male“ i „velike“ Srbe, njihovo poimanje uspeha i neuspeha, patriotizma, porodice…, pa shvatiti da je ovde od euforije do depresije samo jedan korak, a da su pritom i jedna i druga više nego histerične.

Recimo da je Novak odabrao opciju jedan. Sklopio saopštenje ili sazvao medije i obelodanio da na Igre ne ide. Pobrojao sve brojne objektivne prepreke, pa umor, odvojenost od porodice, bliski US open i još mnogo toga. Za nekoliko minuta bi na društvenim mrežama bio izdajnik, sebičnjak, „privatnik“, koga zanimaju samo pare i igra samo tamo gde ih ima, a nikad mu nije dosta, malo li je zaradio… Pa da je prijavljen u Monte Karlu i da tamo plaća porez, da je okružen nekim sektašima koji su mu zamutili mozak, a i žena je tu umešala prste pa zbog nje ne jede meso. U medijima to ne bi bilo tako drastično, ali bi bilo naglog „spuštanja“. Uz ključno zaboravljanje da nam je doneo i Dejvis kup, i ATP kup, da se na tim takmičenjima povređivao i zbog toga propuštao mnogo turnira „s parama“, da je igrao pod blokadama i injekcijama.

Đoković nije izabrao ovu opciju, ne da bi sve to izbegao, ali svestan šta bi usledilo.

Izabrao je ovu drugu, stiglo ga je sve što je bilo verovatno da će ga stići. Ali zanimljivo je šta bi bilo da je sve bilo „po planu“. Da je osvojio zlato. Bilo bi to toliko „normalno“ da ne bi trajalo duže od dan ili dva. Ne bi to bilo shvaćeno kao podvig, patriotski i sportski, ne bi bile pominjane lična i profesionalna žrtva, i svi preuzeti rizici. Otišao, odradio „zadatak“ i to je to.

Desio mu se, ipak, treći epilog. Koji je izazvao modifikovanu verziju prve opcije, jer „igrao je preko bola kad igra za sebe“, „bio na terenu i pet sati, vraćao se od 0:2“. I sve te bljutave reakcije ne bi bile vredne pomena, da Novak posle neosvajanja medalja nije imao potrebu ili šta već da se izvini navijačima u Srbiji „koje je razočarao“ jer su od njega to očekivali.

Šta god da je izabrao, pogrešio bi. A mesto rođenja nije mogao da bira.