Bio je to nekad trofejni sport. Doduše posle raspada SFRJ nije bilo baš nekih velikih uspeha, ali je bila opstala masovna baza, rukomet se jednostavno u Srbiji igrao u skoro svakoj školi.
U međuvremenu se sve srozalo na najniže grane, iz godine u godinu po medijima se rukomet pominje samo po aferama, ređaju se međusobne svađe bivših, sadašnjih i „budućih“ čelnika Saveza i klubova, klubovi iz sezone u sezonu kubure sa elementarnim sredstvima za preživljavanje, pa i sa igračima. Liga nam je „kaubojska“, non-stop se pominju kažnjavanja, čuju se međusobne pretnje, publike u dvoranama, čast izuzecima, gotovo da i nema.
Kao šlag na torti pojavile su se u poslednjih desetak dana informacije kako je najpre direktor reprezentacije fizički „preterao“ u ubeđivanju kadetskog reprezentativca, odmah potom selektor je slično uradio sa igračem iz juniorskog pogona. A zatim i da se šampion Srbije Vojvodina nije plasirala u drugo kolo kupa EHF, pošto je ispala od kluba iz Luksemburga. Oba meča su, zbog štednje novca, odigrana na gostujućem terenu, a u prvom su Novosađani savladali Kerjeng 31:30, ali je u revanšu bilo 28:25 za Luksemburžane. Vojvodina je pre toga, zbog besparice naravno, odustala od nastupa u najelitnijem klupskom takmičenju. Nekad veliki klubovi u muškoj i ženskoj konkurenciji su ili ugašeni, ili opstaju „na aparatima“, za njih nastupaju juniori koji još nisu uspeli da bilo gde i za bilo koje pare unovče to znanja što su uspeli da steknu. Rukomet, dakle, u ovoj zemlji puca po svim šavovima, i to nije od juče, i to odavno ni za koga nije tajna.
I onda, kako to u Srbiji biva svagde, a ne samo kad je sport u pitanju, na red dođe – kampanja. Pred, valjda, redovne izbore u RSS, počele su ozbiljne predizborne radnje, neki kandidati su imali i zvanična javna predstavljanja programa, mediji su puni „spontano izazvanih“ reakcija rukometnih poslenika, od igrača, preko trenera, do funkcionera. Svi oni se osećaju pozvanim da podrže „tog i tog“ kandidata, koji će, eto, rukomet vratiti na mesto koje mu pripada, ili je u pitanju neka slična fraza. Neki igrači će se, jelte, vratiti ako neko dođe na čelo saveza, neki pak u tom slučaju obećavaju pomoć i u okupljanju sponzora i slično.
I šta će biti na kraju? „Svaka kampanja je gomila s…nja“, odavno je zabeležio jedan američki ekspert za te stvari. Da li iko stvarno misli da jedan čovek, ma ko bio, može ovako posrnuli rukomet da vrati u život? Da li bi eventualno ad-hok upumpavanje državnih para u rukomet značilo i njegovo ozdravljenje?
Da li i u ovom slučaju nije važan sistem, nego jedan čovek.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
