Od A do Š

Vest „bogomdana“ da zaokruži sportsku godinu, postolimpijsku, relativno rezultatski uspešnu, da ne uopštavamo još grublje. Godinu koja je počela izborom Božidara Maljkovića za predsednika OKS, a da se znalo da će on zasesti u tu fotelju nekoliko meseci pre, kad se još „nestatutarno“ nije kandidovao ni za prve izbore koji su propali. Godinu koja je najavljena smenom predsednika Odbojkaškog saveza zbog „uzdržanog nepatriotizma“, nastavljena inauguracijom nekih „novih“ ljudi u još nekoliko saveza takođe najavljenih pobednika mnogo pre „izbora“. Prošarana i izborom nekolicine selektora koji su se na ta mesta toplo preporučili „podrškama“ i „molitvama“ koga treba i za koga treba. Štefanek, vrhunski sportista bez svake sumnje, počeo je sa samopreporučivanjem odmah posle OI u Riju, braneći državu od napada nekih svojih kolega, braneći premijera te države, a svoju parapolitičku ambiciju pokazivao je i mnogobrojnim izjavama podrške aktuelnoj vlasti.

Suvišno je pitanje šta to treba Štefaneku. Suvišna je i skepsa šta on objektivno na tom mestu može i zna da uradi. Suvišno je i većinsko mišljenje da organizacija koja je „vanbračni“ naslednik SOFKi ima ikakvog realnog smisla. Ali nije suvišno staviti prst na čelo i zapitati se kakvi su to izbori sa stoodstotnom podrškom bilo kome, sa jednim kandidatom, a da je drugi pritom odustao dan pre iz „privatnih razloga“. Nije suvišno pomenuti da pomenuti SSS služi kao distributer državnih para ka „amaterskom“ sportu nadole, da donekle prepakuje kriterijume za to, a da je i ranije bilo sumnjivih „prioriteta“. Čak je zgodno znati da su i potpredsednici, takođe bivši i sadašnji sportisti, „obeleženi“ po nekim svojim parapolitičkim izjavama.

Tako je 2017. završena, da se kaže, od A do Š. Od Aleksandra do Štefaneka, kompletirana je predsedničko sportska kamarila, nema nepodobnih, nema nezadovoljnih, nema nepredvidivih. Ili možda još bolje – „predsednički kolegijum“ predsednika države, koji, ako je verovati članovima, mnogo voli sport, i nikad ne žali para za pomoć i nagrađivanje sportista. Posebno onih sportista koji osećaju zahvalnost za to, i ne da samo osećaju nego je svakom prilikom iskazuju.

Reći će cinici da bez podrške „odozgo“ više ne možete postati ni predsednik mesne zajednice, a mnogi će upravnici zgrada zameniti predsednike kućnih saveta. Napominjem da u 2017. nisam izabran ni na jednu sportsku funkciju, iako se nigde nisam ni kandidovao osim za selektora. „Hvala mu“ i na tome.