Olajavanje

Novak Đoković, čiji boravak u Beogradu pre svega tabloidi, ali i oni koji bi da se masi makar slično sviđaju, iskoriste da provuku neke pikanterije, pre svega iz privatnog života, dao je prilikom „otvorenog treninga“ izjavu koja je već nekoliko dana predmet analiza i prepričavanja. Elem, da parafraziramo, Đoković je obelodanio da mu prvo mesto na svetskoj rang-listi više nije najvažnija stvar na svetu. Da se na terenu ne oseća tako fenomenalno kao što je to bilo svih ovih godina, te da su se u njegovom životu pojavili i neki drugi prioriteti. Nijednom rečju nije pominjao kraj karijere, odustajanje od tenisa na najvišem nivou, „predaju“ teniskog trona.

Izjava je i u domaćim, i u inostranim medijima plasirana kao izuzetno značajna, uz naznake da je to „prekretnica“ u karijeri, „najava penzije“ ili „odustajanje“. Dosoljovano je sve prebrojavanjima koliko bi mu još trebalo da dostigne preostale rekorde, da li će ikad dostići Federera u broju gren-slem titula, hoće li uzeti i jedini do sad nedostižni Sinsinati, i, na dugom štapu, pokušati još jednom da u Tokiju napadne olimpijsko zlato. Mnogi su manje ili više pristojno i zlonamerno secirali uzroke takve „odluke“, nadovezivali se na nedavne spekulacije o stabilnosti njegovog braka, i tračeraje o tome šta to Novaka toliko preokupira, pa mu tenis više nije najvažniji. Traženi su „koreni“, rani poraz na Vimbldonu i „šokantni“ neuspeh u prvom kolu u Riju, označeni su kao simptomi da Đoković više, pre svega fizički, ne može da se nosi sa izazovima sve agresivnijih izazivača.

Đoković je dan posle, verovatno iznenađen brojem i vrstama reakcija, pokušao da spusti loptu, da pojasni kako je samo u fazi „psiho-fizičkog“ zasićenja i da će posle pauze zbog oporavka od povrede, do kraja sezone na svim turnirima dati svoj maksimum. Pojasnio, a da nije morao.
Godinama već mnogima nije jasno nekoliko notorno jednostavnih stvari. Najpre, Đoković jeste nacionalni simbol i ponos, ali on nije i nacionalni proizvod. Sve što je postigao delo je njegovog talenta, rada, upornosti, i žrtvovanja njega i njegovih roditelja, zajednica uključujući i državu tu nema nikakvog udela. Zatim, Đoković se bavi suštinski individualnim sportom i, izuzev kad je u pitanju reprezentacija i Dejvis kup, sve odluke vezane za profesionalnu karijeru su isključivo njegova stvar. I na kraju, verovatno i najvažnije: njegov privatni život, prioriteti, fizičko i psihičko stanje, sasvim sigurno ne mogu biti predmet „nacionalne“ brige i debate.
Đoković je, ipak, previše fin da bi to javno izgovorio.