Olimpijski turizam

Jasno je da sportisti na tako veliko takmičenje odlaze sa različitim šansama, bilo bi i neatraktivno, i manje komercijalno, na kraju krajeva i „neolimpijski“, da se broj učesnika svede na one koji su realno „kompetativni“ za visok plasman.

To uostalom imaju u svojim sportovima, na kontinentalnim i svetskim prvenstvima, Igre su specifične i zato što su svi oni na okupu na malom prostoru, s jedne strane, i što se na njih gleda kao na „reper“ nacionalne supremacije na globalnom nivou.

Jasno je, takođe, da se broj medalja smatra uspehom države, da se velike (vojne i ekonomske) sile koje su to uglavnom i u sportu baš na Igrama utrkuju ko će osvojiti više medalja i tako pokazati nadmoć.

Uostalom i domaćinstva Igara su mnogo puta bila politički motivisana, od Berlina 1936, pa preko Moskve (1980) i Los Anđelesa (1984), te nedavno Sočija, Pekinga pa i Tokija, bio je i „dnevnopolitičkih“ bojkota. Malo je učesnika iz tih sportskih velesila koje na takmičenje dolaze da bi „ispunili san svakog sportiste“, ali kad su u pitanju one manje, „obične“ države, ono Kubertenovo se može preformulisati u „važno je doputovati“.

Različiti su kriterijumi u različitim sportovima da se dođe do olimpijske vize, kvote, pozivnice. Svaka sportska konfederacija ima svoja pravila za to što je i normalno zbog specifičnosti disciplina ali i „ograničenog“ trajanja takmičenja.

U borilačkim i ekipnim sportovima to sito je najgušće, u ovim prvim uglavnom se takmiči samo po 16 najboljih u težinskim kategorijama, a u drugim je to još manje, s tim što zbog kontinentalnog „ključa“ i tu često zaluta i poneki totalni autsajder.

U većini drugih sportova kriterijumi su ispunjavanje norme, rezultati na drugim takmičenjima, ili kvalifikacijama za OI, a ima i „ekipnih“ kvota koje nacionalni savezi posle dele „po kući“.

I onda su tu nakupi svega i svačega, možda najviše u atletici i plivanju, učesnika koji boravak u oimpijskom selu i kratki boravak na takmičenju iskoriste za gomilu selfija i punjenje društvenih mreža, onako kako se to obično čini sa letovanja.

I zaista, šta znači da si u nečemu zauzeo 40 i neko mesto, iako bi neki možda rekli da biti na toj poziciji u „celom svetu“ nije ni najmanje jednostavno. A male zemlje se upinju da osvoje što više medalja i zbog nekih regionalnih prestiža, ali i da imaju što više predstavnika na Igrama. I zbog „nacionalnog ponosa“ šalju sve koji za to ispune bilo koji uslov, sve to i finansiraju, od priprema do odlaska.

Zato u Olimpijskom selu od tih 11.000 sportista, skoro polovina tu „aktivno“ koristi godišnji odmor.