Nije bilo teško pretpostaviti kakvu će nacionalnu euforiju izazvati plasman fudbalske reprezentacije na Mundijal koji se dogodine igra u Rusiji, već su viđene u nekim situacijama i do bola patetične floskule i parole, kao i hiperbole i ostala epska pomagala, za patriotski patos prosto idealna.
Moglo se, nažalost, pretpostaviti i da će svako odstupanje od „kako treba“ stava biti proglašeno ciničnim i nedobronamernim, da će se pojaviti ovde prilično omasovljeni „merači“ patriotizma da obeleže one koji nisu adekvatno reagovali na ovu over-dozu. Zašto bi uostalom u fudbalu bilo drugačije, kad se u ovoj zemlji po svim pitanjima smatra normalnim da mislimo kao jedan, zna se ko. Misliti svojom glavom i verovati svojim očima, može, jelte, biti samo zlonamerno.
Nije ovih dana, naime, bilo dovoljno reći da je plasman fudbalera na SP veliki uspeh za naš zapušteni i u koječemu ogrezli fudbal, da se na toj smotri neće naći i neke velike fudbalske sile, da Mundijal znači i finansijsku i moralnu injekciju… „Podrazumevalo se“ da treba insistirati na „podvigu“, „junačkoj borbi“ da se „obraduje nacija“, da ne treba pominjati bilo kakve pokazane slabosti, srećne okolnosti od žreba pa naovamo, nedobog pokazivati zabrinutost da na tom svetskom fudbalskom vašaru nećemo biti baš konkurentni. Džaba argumenti za tako nešto, džaba slika od 90 minuta iz Beča, ili 45 iz Beograda, na primer. Ne vredi ni kad sami akteri izjave da su ih zvižduci na poluvremenu utakmice sa Gruzijom trgli, da su u Austriji igrali vrlo loše, da su svesni pokazanih slabosti. Nema jednostavno dovoljnog opravdanja za bilo kakav kritički odnos prema nečemu što je po „mejnstrim“ propagandi podvig, veći od rasta BDP-a i otvaranja radnih mesta zajedno.
U medijima se moglo čuti ili pročitati i da je plasman na Mundijal, „mislili vi šta hoćete“, uspeh u rangu osvajanja medalje u nekim drugim sportovima, bilo je čak predloga da se one noći posle pobede nad Gruzijom ekipa otvorenim autobusom proveze kroz Beograd. Bilo je i donekle zanimljivo gledati kako se mediji utrkuju u veličanju jedne fudbalske pobede nad loptaškim pripravnicima iz Gruzije, ali je bilo mučno slušati kako su svi koji ne misle da merenje vremena treba da počne od tog ponedeljka, u najboljem slučaju „hejteri“, a u najgorem „nepatriote“. Zašto bi im inače smetale slike Gavrila Principa na stadionu u Beču, i navijanje pola za Srbiju pola za Kosovo u Beogradu, kad je to tako normalno i prigodno.
A za pljuvanje ima vremena i posle Rusije. Setite se samo Južne Afrike i Antića.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
