Vaterpolisti Srbije prvi put posle ihaha godina vratiće se sa nekog velikog takmičenja bez medalje i to je nešto na šta nacija nikako nije navikla, očigledno će joj i za tako nešto biti potrebno dosta vremena.
Bez obzira što je selektor Dejan Savić još pre početka Svetske lige u Beogradu objavio da će u slučaju osvajanja iste, te obezbeđenog plasmana na OI u Tokiju dogodine, na Svetsko prvenstvo u Južnu Koreju voditi podmlađeni tim. Da bi odmorio nosioce igre ove generacije koji godinama bez pauze jure sa takmičenja na pripreme i obrnuto, da bi ih sačuvao za sledeću godinu i Olimpijadu kao prioritetni cilj. I da bi pružio šansu igračima koji bi trebalo da zamene neke od njih (ili možda sve njih) u novom olimpijskom ciklusu jer naše glavne zvezde dolaze pod breme i godina, i zasićenosti. Sve je to saopšteno, obrazloženo i sprovedeno.
A delovalo je i da je od plebsa prihvaćeno sve dok se u četvrtfinalu nije desila Španija i razbila iluzije da nije važno ko se pojavi u kapicama Srbije, jer pobede dolaze „same od sebe“. Tada su počela preispitivanja: ko još žrtvuje tako veliko takmičenje kao što je SP, zar nije bitnije osvojiti titulu svetskog šampiona nego pobediti u Svetskoj ligi, ko su ovi koji „ne mogu da se sastave“ s loptom. Kako to kad država toliko ulaže u vaterpolo, čak je i vodu ponegde i ponekad počela da im greje? Da li je moguće da pored 15 veličanstvenih, nema bar još deset igrača koji mogu da igraju na visokom nivou? Kako je moguće da Savezu i državi bude svejedno šta će biti sa ugledom vaterpolo reprezentacije?
Što je pokazalo da „nacija“ i nema toliko bezgranično poverenje ni u selektora Savića, niti u „vanzemaljce“ i „terminatore“ kako im je bilo zgodno da glorifikuju vaterpoliste. Savić je, dakle, bio jasan i glasan, ali je dobrom delu „sportskih patriota“ ipak ostalo nejasno kako to on prisvaja pravo da neko takmičenje žrtvuje, da se odriče medalja koje sve nas čine srećnim. I većim, i uspešnijim. U zemlji gde pravo na sve to, i sve ostalo, ima samo jedan čovek.
Sportski gledano, Savić je povukao strateški potez. Najzlatnija generacija u srpskom sportu već je počela da se osipa, a to će posle Tokija biti masovna pojava. Treba iskovati naslednike, pokušati da se ta smena obavi što bezbolnije. E sad, da li će ti novi momci moći da zamene ove „vanzemaljce“ i zašto neće, nije pitanje za Savića, ni Prlainovića, ni bilo koga od njih koji su još posle zlata iz Rija rekli sve što je trebalo.
I kad su videli da ih niko nije „čuo“, zaćutali. I plivali dalje.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
