(Pre)ćutanje

Trenerski posao je jedan od najnesigurnijih uopšte, koferi se nikad ne raspakuju, lakše je promeniti trenera nego tim, svaki uspeh je samo odlaganje neuspeha, čitaj – otkaza. Nisu na to bile imune ni najveće trenerske zvezde, smena na klupi obično se smatra šok terapijom koja će pokrenuti ekipu, pri „podeli posla“ slava uvek pripada igračima, a odgovornost trenerima.

I u Srbiji je sve tako, ali taman toliko drugačije. Treneri odgovaraju upravama, što je nekako normalno, ali uprave ne odgovaraju nikome, što je svakako nenormalno. Njih formalno biraju članovi nekih skupština koje su prethodno oni probrali, a faktički, politički moćnici, koji ih jedini i mogu smeniti. Njihovi rezultati, i sportski, i poslovni, mogu biti razlog za opstanak ili smenu, ali ne moraju.

Nikad niko u Srbiji nije odgovarao za ogromne dubioze klubova, za poslovno katastrofalne ugovore, za sve veće dugove, bez obzira na prihode. Imovina je svačija, dakle i ničija, vlasništvo nad klubovima je paradržavno i ekonomski neodrživo, ali dnevno-politički korisno.

I onda, u ovom slučaju Savo Milošević, igračka legenda a trenerski početnik dolazi, u ovom slučaju u Partizan. Sa velikim ambicijama, energijom, željom… I od prvog do poslednjeg trenutka između njega i uprave teku med i mleko, jedni druge hrabre i bodre, u kući je sve u najboljem redu, pa i rastanak biva sa sve zagrljajima i emocijama.

Ma hajde, Milošević može biti sto puta početnik, ali je sasvim sigurno znao i kakav tim je zatekao, i šta je falilo ovom koji je ostavio. I da se fudbal ne može igrati bez odbrane, sa bekovima koji su, doduše, potpuno bezopasni za protivnički, ali konstantno opasni za sopstveni gol. Te da Partizan ne može biti najuspešniji u srpskom fudbalu, ne samo zbog neskrivenih sklonosti predsednika svih građana prema najvećem rivalu, već i zbog (ne)namerne nesposobnosti uprave da na tržištu reaguje pametno i strateški, a ne kao prodavci lubenica kojima je u glavi samo da u septembru prebroje pare, a onda doviđenja do sledeće sezone.

Krivica Miloševića je što je i na odlasku sve prećutao, kao što je to bilo i kad je onomad dva puta ostao sa prekratkom šibicom u pokušaju da bude predsednik FSS ili Partizana. I što tri primljena gola od Novog Pazara i Vojvodine, kao i ona dva za par minuta protiv Alkmara koja su klub itekako koštala, nikad nije objasnio prostim rečima da nema odbranu, već frazama koje serdare i vojvode decenijama održavaju na vrhu srpskog fudbala.

A ostao je Savo dužan i odgovor na pitanje: zašto nikad više u srpskom fudbalu, kad je ovde sve tako cvetno i berićetno.