Proleće… 8. u oktobru

Nema to veze ni sa temperaturom najavljenom za danas, sutra, prekosutra koja će možda malo ličiti na prolećnu.

Proleće u oktobru, i to pozno proleće, ono majsko, je novoetablirani kalendar u srpskom fudbalu po kome se već u to doba privodi kraju, završava, jenjava borba za titulu šampiona. Svaka tri boda su, stoga, ko kuća, svaki jedan ili nijedan ko elementarna nepogoda. U skladu s tim, svaki sudijski zvižduk odjekuje kao eksplozija, svaka odluka je detonator, a svaka izjava plotun. Kao što i priliči kad se priča bliži kraju.

Posle nekompletnih 11 odigranih kola, jedan klub kaže da je ispao iz trke za titulu, sa četiri boda manje od trenutno vodećeg, 26 kola od „formalnog“ kraja prvenstva. Uprkos matematici, koja kaže da svaka ekipa do kraja može da osvoji 78 bodova, a do sada je mogla 33 (30). Uprkos sportskoj logici i etici koja nalaže borbu do poslednje sekunde, unatoč tome što je neizvesnost suština svake igre, pa i fudbalske. Zbog „nefudbalskih“ faktora, fudbalska trka za njih je izgubljena.

S druge strane, jedan drugi klub, trenutno vodeći, po svemu sudeći ne sme ni bod da izgubi, makar ne do proleća. Jednom kad mu se to desilo, i to baš od onog drugog kluba, bilo je to predmet desetodnevnih rasprava, prepucavanja, (samo)kritike, (samo)posipanja pepelom. I kaljanjem onih drugih. Drugi put kad je to moglo da se desi, svirana su mu dva penala u pet poslednjih minuta, drugi put – svirano je sve i svašta.

Jedan Bajern iz Minhena, učesnik Lige šampiona, čak i jedan od favorita, izgubio je za vikend od Hofenhajma. Mančester Siti, takođe u eliti, poražen je kod kuće od Vulverhemptona.

Isti taj Siti u Premijer ligi ima devet bodova manje od vodećeg Liverpula, a da im na pamet ne pada da odustaju od šampionske trke. Po čemu je to naša Super liga simp(tom)atičnog imena posebna, zašto je kod nas pitanje titule istovremeno i pitanje života i smrti, kad u Engleskoj i Nemačkoj, na primer, to sobom nosi neuporedivo više i para, i slave. Zašto Crvena zvezda „ne sme“ ni da remizira, čak ni u prvoj trećini šampionata, i zašto se u skladu s tim ponašaju i članovi njene uprave, i navijači, i „pomoćno“ osoblje.

Zašto u Partizanu misle da za 26 kola ne mogu da nadoknade četiri boda minusa, istovremeno, i zašto je u Zvezdi zavladala panika kad je ta razlika svedena na samo jedan bod?

Da ne pominjemo šta o ovakvoj Ligi, suđenju, navlačenjima i kompenzacijama misli većina ostalih „superligaša“. Čudo je da se ona i do sada igra. Čudo, ali ne i dobro.